Ана Пејовић: Културно наслеђе – замајац за будућност Европе

Ана Пејовић: Културно наслеђе – замајац за будућност Европе

02/04/2018

Европска година културног наслеђа може бити прилика да преиспитамо оно што знамо у контексту савремених друштвених полемика. О потенцијалима културног наслеђа наших простора, као и његовом значају у европским оквирима разговарали смо с Аном Пејовић, координаторком удружења Крокодил.

Шта је за вас европско културно наслеђе?

Европско културно наслеђе представља разнолику, богату, инспиративну заједницу историјских артефаката, догађаја, мозаик који представља Европу у свој њеној ширини, као континент који у себи садржи толико дистинктних култура. Као такво, оно представља важан замајац и за будуће генерације, и основу за поновно размишљање и успостављање другачијих, динамичнијих односа како унутар једне заједнице, тако и међу различитим заједницама које чине Европу. Културно наслеђе пружа прилику за нове наративе, и за модерније читање и схватање културне историје, и њено повезивање са савременим добом.

Који историјски периоди и догађаји из српске историје су вама значајни и занимљиви са становишта заједничког европског културног простора, заједничке историје?

Пре свега, то би било наслеђе антифашизма. Иако није строго везан уз културу, он је у доба друге Југославије био основ за проналажење нових односа и нових наратива у промишљању културе. Његова слободарска начела, начела правде и морала јесу важан сегмент културног наслеђа ове земље.

Такође, ту је и период модернизације српске државе након коначног ослобођења 1863. године, кад Србија покушава да ухвати корак са западним земљама, и када се дешава отварање према тим културама.

Иако сигурно не најсветлији период српске историје, период владавине Османлија јако је интересантан и инспиративан спрам балканских земаља које су биле део Османског царства, али и ширег подручја Кавказа и Мале Азије, у којима постоје мање познате, али једнако интересантне културне сличности и испрепретаности.

Мени лично најдражи јесте управо период стварања социјалистичке Југославије, као модернизацијски процес који је културу имао високо у сопственим приоритетима. Омеђени језиком, припадамо истом културном простору о коме, нажалост, све мање знамо.

На које начине према вашем мишљењу треба развијати свест и оснаживати осећање припадности тој заједничкој историји и вредностима?

Пре свега проналажењем неутралног, савременог наратива који би био далеко и од националистичких тенденција, али и од идеолошких притисака. Важну улогу у томе требало би да има образовни систем, који је нажалост одувек оптерећен тренутним политичким струјањима.

Да ли бисте истакли неки пројекат савременог стваралаштва који се бави културним наслеђем који вам се посебно допада?

Сматрам да су сјајни почетни кораци направљени у пројекту Сењског рудника, као једног од сјајних примера индустријског наслеђа у Србији. Индустријско наслеђе је на посебно ниским гранама, па бих овај пројекат истакла, у нади да ће се и остварити првобитни планови оснивања града-музеја.

Да ли бисте истакли неки пројекат у области културног наслеђа који успешно сарађује са другим секторима?

Потенцијал који поједини пројекти културног наслеђа имају у транс-културалној сарадњи често се своде на пуко туристичко представљање. Позитивни примери сарадње кроз креативне индустрије јесу рецимо бренд Фолкк, који користи нематеријално наслеђе пиротског ћилима, и уопштено ручних радова.

На који начин ће ваша организација учествовати у обележавању Европске године културног наслеђа?

У овој години започињемо с пројектом Историчари против ревизионизма, који ће великим делом бити посвећен југословенском наслеђу.

 

Ана Пејовић (р. 1980 у Пријепољу, Србија, тада СФР Југославија), дипломирала је на одсеку за енглески језик и књижевност Филолошког факултета Универзитета у Београду. Од 2002. до 2008. године радила је у издавачкој кући Ренде као лекторка, асистенткиња уредника и уредница. Од 2009. до 2011. радила је у београдској подружници хрватске издавачке куће ВБЗ, као асистенткиња уредника и уредница. Током девет година рада у издаваштву, уредила је више од две стотине књига, углавном савремених наслова из региона и Европе. С енглеског је превела неколико књига, међу којима је и “Британски музеј пропада”, аутора Дејвида Лоџа. Године 2009. заједно с Владимиром Арсенијевићем оснива Удружење Крокодил, у ком ради као менаџерка пројеката и главна координаторка. Активно је укључена у све послове и области деловања Удружења Крокодил – фестивале, гостовања, с посебним нагласком на КРОКОДИЛову Кућу за писце.