Дајана Ђедовић: Тршић простор великог дијалога

Дајана Ђедовић: Тршић простор великог дијалога

14/03/2018

Нови изазови у Европској години културног наслеђа

Наслеђе је комплексан и заводљив појам. Управо ово друго речено чини да многи мисле да знају све о наслеђу и умеју са њим. Међутим у години пред нама која се зове Европска година културног наслеђа предложила бих да у Србији сви који се баве овом облашћу прођу тест савесног газдовања наслеђем. Чини се да га неће много актера из ове бранше положити. Пре свега, да би нешто било сврстано у европско културно наслеђе треба уложити значајне академско-научне напоре како би учинили смисленим преображаје прошлости и разумевање протока времена, затим треба учинити све да се људи у времену садашњем путем метаморфоза прошлости сједине у нечем племенитом. Биће то пробни камен наше спремности да будемо део Европе. Знам да ће многи на ову констатацију повикати: али ми смо већ у Европи! Не све док су широм отворена врата онима који се наслеђем баве без консултовања струке, не све док се не разумемо да је баштињење процес култивисања наслеђа а не пуко имање. Без професионализма у односу према овој области распродаћемо наше наслеђе у бесцење!

Претходну деценију провела сам промишљајући простор знаменитог места Тршић са циљем његовог редефинисања имајући у виду да је у периоду с краја 20. и почетка 21. века то био запуштен и безидејни амбијент. Поделићу са читаоцима кратак резиме учињеног са надом да ће некима бити подстицај за промишљање и модел за акцију са намером култивисања наслеђа.

Тршић је знаменито место које своју знаменитост дугује Вуку Караџићу реформатору српског језика на начин на који своју препознатљивост Јасна Пољана дугује Лаву Толстоју или Стратфорд на Ејвону Шекспиру. Вук Караџић је извршио реформу српског језика тако што је од вернакуларног дијалекта створио књижевни језика а започету реформу писма довео до краја. Вук је сакупио огромно народно благо, обичаје, усмена казивања, веровања и то записао и објавио у неколико књига. Објавио је и прву српску граматику и речник.

Захваљујући свом раду Вук Караџић је омогућио другачије сагледавање српске културе и променио њене темеље. Милан Кашанин, угледни теоретичар и критичар, је из тог разлога Вука називао књижевним државником (Кашанин, 2001, стр.5), човеком који је поставио сасвим нове границе српској култури, језику, књижевности и тако променио њену перцепцију не само унутар Србије већ и у Европи.

Књижевност и језици у мојој перцепцији Европе чине управо ону најснажнију основу финог ткања које се зове шаренолико културно наслеђе старог континента. Ма колико језици били баријера управо они нас наводе и омогућују трајни и континуирани дијалог између литература, филозофија, позоришног и других стваралаштва и тако кроз тај дијалог творе идентитет заједнице европских народа. О томе нам је прву лекцију одржао управо Вук.

Велики је митски и симболички потенцијал уткан у име и дело Вука Караџића. Тај велики симболички потенцијал свеприсутан је у његовом родном селу које се на културној мапи Европе налази од 1933.године када је отворена спомен кућа овом језичког реформатора и одржан први Вуков сабор манифестација посвећена језичком и уметничком стваралаштву. Од тада Тршић постаје простору којем су реално и имагинарно уписани у локацију. И на тај начин они обавештавају нашу перцепцију о томе шта се у прошлости дешавало али уједно отварају огромно поље могућег. Тршић је простор испуњен могућношћу коју су исписали Вук и његови сарадници, опоненти, његови претходници и бројни настављачи и тумачи његовог дела у последњих 200 и више година.

Имајући све ово у виду почетком 2008. године кренула сам са реализацијом пројекта редефинисања знаменитог места. У неколико тачака то је изгледало овако:

– најпре је било неопходно девастиране објекте, укључујући и Вукову спомен кућу, конзервирати што је и учињено током 2008.године,

– потом је, исте године, од стране USDIA одобрен пројекат ревитализације објеката на саборишту: отворене су абаџијска радња, лицидерска радња, Музеј Вукових сабора (са јасним циљем неговања културе сећања кроз критички приказ историјата најстарије културне манифестације у Србији), радионица старих заната, учионица Вук и наука. Ови објекти у претходном периоду нису имали никакав садржај, а овим пројектом простор је оживљен, посетиоцима је понуђена могућност да се упознају са једним делом нашег наслеђа и да у раду са стручњацима и сами учествују у стварању традиције чији су носиоци,

– 2010. отворена је Кућа писaца која је до сада угостила бројне ауторе из: Шпаније, Велике Британије, Грчке, Бугарске, Италије, Јапана, Египта, Аустралије, Немачке, Републике Српске, Хрватске, Русије, Израела, Канаде… Реализацијом бројних резиденцијалних боравака књижевника, преводилаца, уметника Тршић живи свој велики потенцијал. Тршић је својом изузетно лепом природом која је проткана симболима постао простор који је посетиоце, према њиховом властитом сведочењу, ослободио. Резиденцијални боравак уметника, њихова мобилност чини ово знаменито место простором великог дијалога, местом сусретања култура, место отворених слободних разговора. Управо мобилност уметника и културних радника у највећој мери доприноси развијању свести и оснажује осећање заједничког европског културног простора,

– Отварањем Музеј језика и писма 2011. године омогућено је додатно потенцирање значаја језика у домену нематеријалног културног наслеђа и проширена прича о важности додира различитих култура. У Музеју језика и писма покренуте су следеће активности: књижевне радионица за основце и средњошколце „Дуго лето за кратке приче“, радионице звука „Вук и ЗВук“, летња пракса студената етнологије и антроплогије, летње школе језика, културне историје и превођења за студенте којима српски није матерњи језика. Они су оставили своја уметничка дела, своје преводе, своје текстове на различите теме и различитим поводима. На тај начин умножили су семантичко поље наше „мале културе“. Појам „мала култура“употребљавамо у смислу који он има код професора Нориса у његовом делу „Балкански мит“. Професор Норис каже да је свака мала култура свесна да се њено семантичко поље ствара споља и да је простор за интеракцију минималан (Норис, 2002, стр. 105). Наравно да је наша култура из овог корпуса малих култура и управо из тих разлога наметала се велика потреба да се максимално искористи једно ласкаво признање – УНЕСКО је Вука Караџића прогласило грађанином света, човеком који је својим делом померао границе времена и простора. Ношени овом идејом ми смо Тршић отворили за интеракцију, за интервенције споља, за размену идеја, знања, за превођење на свим нивоима које је у Тршићу постало синоним за највише облике креативности,

– упоредо са свим овим радило се на профилисању манифестације Вуков сабор која је 2012. године уписанана Листу заштићеног нематеријалног културног наслеђа,

– све ово довело је до тога да Музеј језика и писма буде кандидат за Европски музеј године 2015, а потом и да наша достигнућа у области превођења и језика као преносиоца нематеријалног културног наслеђа прикажемо на годишњој конференцији Британске асоцијације славистичких студија у Кембриџу 2016. године.

На овом примеру промишљања веома богатог симболичког потенцијала који носи дело Вука Ст. Караџића надам се да сам показала да је могуће наше наслеђе, нашу културу, наш идентитет дефинисати као отворен модел и да је могуће о свему овом мислити не само кроз оно „што јесмо“ већ и кроз оно „што желимо да будемо“ на онај начин како је Јирген Хабермас дефинисао идентите као „наш властити пројекат“.

Желела бих да током Европске године културног наслеђа у Тршићу наставимо ове бројне активности. Потврда да су ова очекивања реална лежи и у податку да је прошле године отворен Образовно-културни центар који поседује одличне услове за рад и смештај полазника радионица, семинара, научних скупова, школа. Једино још да се надамо да ће истински професионалци добити прилику да у том простору испоље своје знање и потенцијал.

Рекла бих да Европску годину културног наслеђа дочекујемо изложени бројним изазовима како због недостајућих докумената који регулишу област наслеђа тако и због недостатка новца, због све веће немотивисаности стручњака, али ипак са вером да тешка времена могу бити и разлог више за свеобухватне промене.

Библиографија:
Милан Кашанин, Судбине и људи, Српско културно друштво „Просвјета“, Загреб 2001, стр.5.
Дејвид Норис, Балкански мит, питање идентитета и модерности, Геопоетика, Београд 2002, стр.105.
 
 
Дајана Ђедовић, радник у култури. Дипломирани филозоф, магистар наука у области културне политике и медијације на Балкану. Аутор пројекта оснивања Музеја језика и писма и Куће писаца у Тршићу. Заговорница идеје отвореног дијалога и у том духу неговања културе сећања.


Остави коментар