Драгана Ћоровић: Културно наслеђе је и подлога и производ свеобухватне трансформације људског окружења

Драгана Ћоровић: Културно наслеђе је и подлога и производ свеобухватне трансформације људског окружења

17/12/2018

Сви културолошки слојеви једне заједнице, налазе се, као отворена књига, пред читачима пејзажа, како пише географ Пирс Луис (Peirce Lewis), односно пред онима који знају да посматрају предео и да из њега „прочитају” сва симболичка значења физичког простора.

Шта је за вас европско културно наслеђе?

Допустићу слободу да овај појам, не занемарујући познату дефиницију културне баштине, посматрам првенствено кроз призму просторних проучавања, и да кажем да је за мене културно наслеђе истовремено и производ и подлога свеобухватне трансформације људског окружења, и да подразумева највреднији вид симболичког одраза физичког простора, кроз низ временских стратума. Европско културно наслеђе подразумева исто то, али наравно, на простору читавог континента, а услед историјских околности, и изван његових граница.

Који историјски периоди и догађаји из српске историје су вама значајни и занимљиви са становишта заједничког европског и културног простора, заједничке историје?

Истраживања којима се бавим у области историје и теорије архитектуре и урбанизма, временом су фокусирана на процес ране урбане модернизације, односно европеизације Београда у деветнаестом веку, са становишта трансформације урбаног пејзажа, а тиме имногобројних аспеката редефинисања просторних односа. Корените промене културног обрасца у Србији у деветнаестом веку, чине историјски и друштвени оквир у којем је београдски урбани пејзаж трансформисан и у оквиру којег је постепено губио карактеристике одређене отоманском градском културом, утицајем залеђа традиционалних хришћанских сеоских заједница и феудалним друштвеним системом. Проучавање свеобухватне трансформације Београда у периоду 1867-1914. године отвара широк хоризонт питања која се тичу и улоге и значаја културног наслеђа Балкана, у контексту модернизације града и пажљивог разматрања диверзитета европских културних парадигми, чиме се избегавају једнострана тумачења токова тог процеса и отвара поље за дубље разумевање узајамних утицаја.

На које начине према вашем мишљењу треба развијати свест и оснаживати осећање припадности тој заједничкој историји и вредностима?

Истраживањем начина на који се људско окружење мења кроз време упознајемо његове променљиве и сталне одлике, а тиме боље разумемо и међузависност свих процеса и актера у њему. Како пише географ Дејвид Козгроу (David Cosgrove), нови слој урбаног пејзажа ствара се и у садејству утицаја свих општеважећих и општеприхваћених начина на које одређена зајединца манифестује своју културу. Урбани пејзаж може да се схвати као методолошки оквир целовитог проучавања разнородних утицаја на културно наслеђе поднебља и свеобухватно сагледавање просторних одлика. Многобројни су начини, од институционализованог стручног образовања, до осталих видова перманентне едукације, организовања семинара, јавних предавања, и сл., који помажу да се кристалише дубинско познавање окружења. Почетком ове године министри културе држава потписница Европске културне конвенције (European Cultural Convention, 1954) и чланица Савета Европе (Council of Europe) потписали су Давоску декларацију (Davos Declaration, 2018: https://davosdeclaration2018.ch/programme/), под називом: Towards a high-quality Baukultur for Europе. Овај документ, поред указивања на драматичне изазове савременог света, износи ургентну потребу развијања нових приступа „за заштиту и унапређење културних вредности европске изграђене средине”, насупрот евидентним проблемима који се очитавају, између осталог, у „тривијализацији градње”, „недостатку умешног пројектовања”, „неодговорном коришћењу земљишта”, „девастирању историјског урбаног ткива”, чему смо сведоци и у нашој средини. Ова европска иницијатива, чије 23 тачке деловања пропагирају стварање високе вредности и квалитета свеобухватног концепта Baukultur, подразумева, поред осталог, свеукупност људског миљеа, односно „постојећих објеката, укључујући споменике и друге елементе културне баштине, као и пројектовање и изградњу савремених објеката, инфраструктуре, јавних простора и пејзажа”. Мислим да то може да буде заједничка платформа за развијање свести о заједничком наслеђу (и његовом савременом одразу у физичком простору), као процеса који би требало да удружи едукаторе, стручњаке, научнике, истраживаче у области културног наслеђа изграђене средине, и других сродних области.

Да ли бисте истакли неки пројекат савременог стваралаштва који се бави културним наслеђем који вам се посебно допада?

У њујоршком Музеју модерне уметности (Museum of Modern Art, МоМА), од јула 2018, до јануара 2019. постављена је изложба Toward a Concrete Utopia Architecture in Yugoslavia, 1948–1980, чији је куратор наш колега, архитекта, професор и историчар архитектуре,др Владимир Кулић (FAU – School of Architecture). Овај догађај је, у свом тексту на овом истом месту, објављеном фебруара 2018, истакла и професорка др Ирина Суботић. У међувремену, изложба је отворена, побрала је велики успех, скренула је пажњу на несумњиве квалитете хетерогеног југословенског архитектонског модернизма. Веома важним сматрам и иницијативе и догађаје који су проистекли из ове изложбе, као што је, на пример Међународни форум: Стварање конкретне утопије – архитектура Југославије 1848-1980, уреднице и ауторке архитекте Љубице Славковић, одржан у Центру за културну деконтаминацију у Београду у новембру 2018, са пратећим програмом у организацији Архитектонског факултета Универзитета у Београду и Architectuul, online платформе (Берлин).
У издању Музеја града Београда недавно је објављена књига ауторки, колегинице др Злате Вуксановић Мацура, научног сарадника Географског института „Јован Цвијић” САНУ и мср Ангелине Банковић, вишег кустоса Музеја града Београда, под називом: Мере града. Карте и планови из Збирке за архитектуру и урбанизам Музеја града Београда. Ова књига добила је другу награду, у категорији публикација, 27. међународног салона урбанизма, у новембру 2018. Монографија даје просторно-визуелне одлике планова и мапа Београда у периоду 1865-1969, откривајући богатство овог неправедно запретеног нивоа културног наслеђа града.

На који начин ће ваша установа учествовати у обележавању Европске године културног наслеђа?

Желела бих да истакнем један од догађаја на Шумарском факултету Универзитета у Београду, који припада наведеној категорији. Поводом Интернационалног дана предела, 20. октобра, на Шумарском факултету је, у сарадњи са Министарством за заштиту животне средине Републике Србије, организована изложба радова студената Одсека за пејзажну архитектуру и хортикултуру, под називом: Предео и образовање, којим су представљени резултати рада посвећеног стицању знања о планирању и пројектовању, о проучавању, заштити и уређивању предела. Изложба је била постављена и у оквиру IX Green Fest-а, Међународног фестивала зелене културе, одржаног у Дому омладине Београда, у новембру 2018.

Архитекта Драгана Ћоровић je доцент Шумарског факултета Универзитета у Београду. Бави се научним истраживањима у области историје и теорије архитекуре, урбанизма и пејзажа и урбане историје Београда. Искуство у високошколском образовању архитеката стицала је од 2000. године на Архитектонском факултету УБ, где је магистрирала код менторке др Љиљане Благојевић, 2008, на тему примене урбанистичког концепта вртног града у Београду, између два светска рата. Докторирала је на истом факултету, 2015, такође код менторке др Љиљане Благојевић, с темом трансформације урбаног пејзажа Београда у деветнаестом веку. Аутор је књиге Вртни град у Београду, 2009. Изабрана је за доцента на Одсеку за пејзажну архитектуру и хортикултуру Шумарског факултета УБ, 2016. године, где је наставник и предмета Савремена пејзажна архитектура и Урбани пејзаж: истраживање и разумевање.