Нина Михаљинац: Култура сећања и европски контекст

Нина Михаљинац: Култура сећања и европски контекст

19/04/2018

Сећања – макар она значајна, конститутивна за идентитет, било лична или колективна – могу бити позитивна, подстицајна, и негативна, трауматска. Међутим, проблеми у међународним (интеретничким, интеркултурним…) односима настају када су осећања поводом истих догађаја противречна – за неке лепа и ослобађајућа, за друге болна и непожељна. Различити погледи на заједничку историју могу бити повод за стварање конфликата, и ми у југоисточном делу Европе то добро знамо. Због сложене историје континента – од племенитих дела и открића, до невољних миграција и ратова, као и услед бројних дисторзија и политичких ревизија, европско сећање је преплављено разним осећањима: поносом, задовољством, срећом, надом, али и кривицом, тугом, жаљењем, стидом, понижењем, страхом, збуњеношћу.

Рекла бих да је зато од суштинске важности да не престанемо да постављамо питања о европској прошлости, да мотримо на то како (о)сећамо, да одржавамо дијалог о прошлости живим. Прошлост се не сме “музеализовати”, не смемо да “подвучемо црту” – како то сматра Тодор Куљић, социолог и аутор студије Култура сећања. Година када се обележава Европска година културног наслеђа управо може да служи као повод за ово подсећање.

Имајући то све у виду, мислим да је пожељно да професионалци у култури раде на откривању, јавном приказивању и одржавању свих, чак и конфликтних наратива сећања, и да тако подстичу размену и разумевање, превазилажење колективних траума и симболичких друштвених подела. Најкрупнији задатак у том послу јесте проналажење модела представљања прошлости који ће уважити различита осећања (и страхове и наду, и понос и понижење) и заиста подстаћи повезивање, а не продубљивати конфликте. Изложбе, дебате и други пројекти који производе и потврђују само један, ексклузивни наратив прошлости највероватније неће помоћи лечењу друштва и охрабривању слободе говора. С друге стране, осетљивост према другима и другачијим верзијама прошлости, њихово уважавање и интегрисање у јавну сферу, дакле: емпатија, стварање тестимонијалне алијансе, инклузивно сећање – вероватно то могу. Искази сећања, сведочење, терапија – све су то двосмерни процеси који подразумевају укљученост заинтересованих наклоњених слушалаца и ослобађање, стварање блискости и поверења, у крајњој линији: спокој и мир.

Колико је културна и језичка разноликост Европе њена снага, толико може бити и слабост – и то је оно што обавезно треба имати у виду при осмишљавању и реализацији пројеката културне баштине у Европи. Они треба да буду истински отворени, а та отвореност подразумева поштовање себе и других, с којим долази испремност на учење, преиспитивање и прихватање разлика. Поред таквог приступа представљању прошлости, једнако је важно – са становишта савремености и у интересу будућности – осветљивати друштвене механизме писања прошлости, оснаживати критичко мишљење, медијску писменост и истраживачки дух код свих, а посебно младих људи.

Нина Михаљинац (Београд 1987) је доцент на Факултету драмских уметности у Београду и УНЕСКО катедри за менаџмент у култури и културну политику, Универзитета уметности у Београду. Такође ради као менаџер пројеката у Деску Креативна Европа Србија. Докторирала је на Теорији уметности и медија на Универзитету уметности у Београду. Учествовала је у бројним националним и међународним културним и научним пројектима у области културне политике, менаџмента у култури и културе сећања. Објавила је бројне чланке и три књиге: Културна дипломатија: уметност, фестивали, геополитика (ур. Милена Драгићевић Шешић), Деск Креативна Европа Србија и Факултет драмских уметности у Београду (Београд, 2017), Развој публике у Србији (ур. Димитрије Тадић), Деск Креативна Европа Србија и Министарство културе и информисања РС (Београд, 2015) и Кључни појмови галеријског менаџмента (Београд, 2012).