Ирина Суботић: Србија у Европској години културног наслеђа

Ирина Суботић: Србија у Европској години културног наслеђа

26/02/2018

Ове године се у целој Европи обележава Европска година културног наслеђа. Разговарали смо с Ирином Суботић, председницом организације Европа Ностра Србија и дугогодишњом професорком и кустоскињом Народног музеја и Музеја савремене уметности у Београду о томе шта је европско културно наслеђе и на које начине треба развијати свест о њему.

Шта је за вас европско културно наслеђе?

То нису само Версај и Ермитаж, Акропољ и Дечани… И мали траг, материјалне или нематеријалне природе, у забаченом делу Европе, може се сматрати делом европског културног наслеђа. Уколико је везан за неки значајан датум а има и локалну традицију, уколико доприноси бољем сагледавању европске и светске историје и културе, уколико има посебне карактеристике које обогаћују европску и светску цивилизацију, а пре свега уколико је око њега сачувано сећање и изграђена вредност која се брижљиво чува и преноси с генерације на генерацију. Ово није дефиниција европског културог наслеђа, већ оно што сматрам да би требало узимати у обзир како би велико искуство и богатство личности, идеја, остварења и догађаја кроз читаву историју Европе било сачувано и заштићено – посебно у време нових и брзих, глобалних промена.

Који историјски периоди и догађаји из српске историје и елементи културне баштине су вама значајни и занимљиви са становишта заједничког европског културног простора, заједничке историје?

Претходни одговор је већ подразумевао да сматрам значајним на европском нивоу све периоде који су оставили одређене карактеристичне белеге и у нашој историји: ниједан споменик није идентичан, за сваки се везује нека особеност – јединствена у Европи и занимљива ради поређења са другим поднебљима. То важи и за наше обичаје, за наше културне пределе, а свакако се односи и на најстарије, преисторијске па затим античке локалитете, као и за средњовековно наслеђе настајало под утицајем Византије, али и у бројним сустретима са западно-европским културама. Штета је што је велики део отоманског наслеђа уништен и занемарен, јер би могао да сведочи данас о вишевековним утицајима ове културе на нашу. Модернизацијски токови од XVII и XVIII века па током XIX и XX, имају такође своје особености, јер се на нашем тлу увек спајао Исток са Западом, а утицаји долазили и са Севера и са Југа. При томе се данас помно у свету истражују југословенска социјалистичка искуства у области архитектуре и меморијала. Тако Музеј модерне уметности у Њујорку томе посвећује ове године једну велику изложбу; на њој ради бриљантан млади историчар архитектуре др Владимир Кулић, дипломац Архитектонског факултета у Београду.

Међутим, ми се лако, из идеолошких, а сигурно и из незнања и личне користи, одричемо и уништавамо ту баштину – кад год можемо. За то нису крива само многа непријатељска освајања и бомбардовања, већ воља моћи, власти и приземних интереса. Примери за то само у Београду су безбројни: у улици Милоша Великог рушење једног дела Генералштаба арх. Николе Добровића и других зграда из периода социјалистичког модернизма; шопинг мол Рајићева усред најлепшег грађанског језгра; планирано уништавање Студентског трга испод којег су неистражени остаци римског логора; наговештена гондола која ће, као и дизање Београда на води, изобличити историјску визуру тврђаве, овековечену на многим цртежима и гравирама почев од средњег века… Сем ових историјских, архитектонских, урбанистичких, естетских, стручних разлога – мора се говорити о многим другим проблемима који се за ово везују – социјални, финансијски, еколошки… и има још много примера.

На које начине према вашем мишљењу треба развијати свест и оснаживати осећање припадности тој заједничкој историји и вредностима?

Ништа без васпитања, одгајања од малих ногу: у породици, обдаништима и школама. И то на дуге стазе! Али не речима и строгим лекцијама, већ добрим примерима; не риалити емисијама на (готово) свим телевизијским каналима или примитивним рекламама. О томе се већ годинама говори али нико нема ни воље ни снаге да промени наш васпитни систем. Медији само одмажу…

Да ли бисте истакли неки пројекат савременог стваралаштва који се бави културним наслеђем који вам се посебно допада?

Много је уметника који су своје стваралаштво сјајно повезали са културом сећања, као да се ради о рекапитулацији прошлости и некој врсти зебње од неизвесне будућности… Могла бих многе уметнике да поменем. Истаћи ћу овом приликом само изванредне радове Марије Драгојловић: користила је старе породичне фотографије, које је мајсторски увећао Владимир Поповић, а она им је својим интервенцијама удахнула нови живот, сачувала од заборава и направила фантастичну спону старог и новог, посебно у споју са сопственим црно-белим фотографијама Венеције – тог чудесног града који јој је прирасао за срце и којем је даровала своје посебно осећајно виђење кроз објектив.

Да ли бисте истакли неки пројекат у области културног наслеђа који успешно сарађује са другим секторима?

И у тој области има доста занимљивих и важних пројеката. Истичем нашу малу екипу Европе Ностре Србија и др Вишњу Кисић, генералну секретарку која окупља сараднике и редовно организује широм Србије, па и региона, разноврсне едукативне радионице везане за свест о очувању баштине.

Пре двадесетак година, у оно тешко време пред НАТО бомбардовање, у оквиру Групе 484 покренут је занимљив пројекат Савета Европе који смо могли и ми да применимо, иако смо били под санкцијама. Под називом Једна школа – један споменик радили смо са школама у неколико градова Србије, подстицали професоре или наставнике из историје, српског језика, ликовног образовања или филозофије – ко год је био заинтересован да са ђацима своје школе „присвоји“ неко оближње место, углавном напуштено или запуштено, да истражи његово порекло и настоји да га сачува. Дошло до врло лепих резултата јер су ђаци заволели тај нови начин образовања, трагања по архивама и медијима, у разговорима са старијим житељима или специјалистима за посебне области. За поједине објекте – стари зид, гробно место, капелу, напуштен магацин и сл, обезбедили су чишћење и малу обнову, па онда све то чували, писали о томе. Тако је неколико некад неуочљивих споменичких белега – разуме се не на нивоу европског наслеђа! – пронашло своје младе поклонике и на тај начин, можда, обезбедило и свој дугорочнији живот. Нажалост, овај пројекат није настављен, није постао део система образовања по школама. Неке друге „вредности“ владају…

На који начин, према вашем мишљењу, домаће организације и систем културе у Србији треба да обележе Европску годину културног наслеђа?

Опет се враћам на допунско образовање, на добре примере које треба следити, а таквих примера је у Европи много. Могу се држати занимљива, популарна предавања о нашим и о европским најзначајнијим споменицима свих епоха, организовати радионице за младе и најмлађе и направити серија изложби које би показале системе очувања баштине широм Европе, најуспешније резултате у тој области, како се негује традиција у разним областима наслеђа, како се ради с публиком, посебном са младима, како се житељи боре да очувају своју околину на локалном нивоу, како учествују у доношењу одлука шта је за њих најважније… Туђе одличне примере могли бисмо и ми да „усвојимо“, како би они постали и наши.

Али, за то није довољно да постоји само цивилни сектор и добра воља појединаца. За то би било потребно да систем културе у нашој земљи буде ослобођен многих наталожених негативних слојева – од партијских до уских, често личних и лукративних интереса, од ретроградних, конзервативних критеријума и недостатка знања до све наглашенијег примитивизма, самозадовољства и самодовољности. Нашу погледи би требало критички да буду упућени ка садашњости и креативно ка будућности, а не патетично ка симулираној, блиставој прошлости којом нас обасипају и загушују слободан проток нових идеја.

Ирина Суботић је потпредседница и члан Управног одбора паневропске организације Еуропа Ностра, и председница Европа Ностра Србије. Доктор је историје уметности, предаје на мастер програмима Интердисциплинарних студија Универзитета уметности у Београду. Била је деценијама кустос Музеја савремене уметности и Народног музеја у Београду. Организовала бројне изложбе авангардне и модерне уметности, учествовала на многим конгресима и симпозијумима у земљи и свету и објавила више студија и монографија. Члан више националних и међународних стручних и невладиних организација: AICA, ICOM. Поред историје савремене уметности посебна поља интересовања, рада и истраживања су јој музеологија, музејска едукација и ангажовање цивилног сектора у заштити и промовисању културног наслеђа.


1 коментар1 komentar1 Comment

AleksandrCew

28/04/2018 at 9:54 pm

Я ваще такова не видел!!!это круто!!

Остави коментар