Category Archives: Блог

Јасна Димитријевић: Коларац у години културног наслеђа

03/05/2018

Шта је за вас европско културно наслеђе?

Заједничка прошлост и заједничка будућност! Поштовање својих и прихватање вредности других народа. Потреба да упознајемо једни друге. Богатство културних различитости.
Језик, писмо, личне архиве, успомене, породично наслеђе, обичаји, сећања, споменици, архитектура, археолошка налазишта, музејске збирке, музика, графити, култура одевања….Све оно што носимо са собом одласком и животом у другим земљама и оно што усвајамо из других култура и доносимо враћајући се кући.

Који историјски периоди и догађаји из српске историје су вама значајни и занимљиви са становишта заједничког европског културног простора, заједничке историје?

У својим путовањима по европским градовима, посебно ми је интересантно да анализирам имена улица на мапама и таблама као својеврсним причама о историји града, земље.

Средњи век, Први светски рат, Други светски рат-краљевина, па партизани и четници. Ратови на простору бивше Југославије, распад државе у којој сам се родила и одрастала… Имам потпуно другу перцепцију ових историјских догађаја данас, у односу на време када сам у школи учила и сазнавала о томе. Што више сазнајем, читајући историјску литературу, не само домаћу, све више сам збуњена. Али, читање дела савремене књижевности ми даје могућност искрене, другачије, људске перцепције историјских догађаја. У књижевним делима су исписани и описани у свим нијансама доживљаји и емоције људи у различитим историјским контекстима. То ми увек даје више простора за размишљање о европском културном наслеђу, него укрштање историјских чињеница и артефаката.

На које начине према вашем мишљењу треба развијати свест и оснаживати осећање припадности тој заједничкој историји и вредностима?

Прилика и могућност да се путује по Европи је најважнија за развијање свести о европском културном наслеђу. Упознавање и дружење с људима из других земаља. Читањем поезије и прозе европских писаца, одласком у позориште, гледањем европских филмова, документарних и играних, одласком у галерије и музеје. У суштини, развијањем културних потреба и навика.

Да ли бисте истакли неки пројекат савременог стваралаштва који се бави културним наслеђем који вам се посебно допада?

Документарни филм „Чија је ово песма“, али и остале документарне филмске продукције које се баве причама обичних људи из различитих делова Европе. Фестивал дугометражног документарног филма ,,7 величанствених“, Филмски фестивал „Слободна зона“, Позоришна представа ЦАРСТВО НЕБЕСКО, премијерно изведена на Битеф фестивалу, у копродукцији Народног позоришта и Битеф театра. Октобарски салон у Београду, Бијенале у Венецији, Бемус Фестивал, Wоmеx фестивал, Нова фестивал у Панчеву, музички фестивали у Румунији, ТодоМундо Фестивал, манифестација Дани Београда… Књижевност ̶ књижевни преводи ̶ Томас Бернхард, Амин Малуф, Орхан Памук, Црњански, Андрић, Киш…

Да ли бисте истакли неки пројекат у области културног наслеђа који успешно сарађује са другим секторима?

Европски пројекат о културним рутама у којем учествује и Србија, кроз активност Туристичке организације Србије. Дунав, Сава… Неколико година, а можда и деценију уназад су важни пројекти из области туризма и културе који се тематски баве Дунавом, кроз активности канцеларија Дунавског центра. Дунав као повод и инспирација за промишљање историје на европском простору. У почетку сам тематске пројекте на Дунаву посматрала као туритичке атракције и манифестације, музичке или забавне поред и на води…. А онда сам схватила да је Дунав повод и невероватна инспирација за суочавање, кроз пројекте у култури, са историјом, границама и поделама у историји са једне и друге стране реке. Обичаји, традиција, исхрана, свакодневне навике, живот и судбине људи поред Дунава, колико су и да ли су различити, у историјским околностима које су се догађале, дуж обале реке која протиче кроз највећи део Европе? Дунав као повод у стварању новог културног идентитета и заједништва становника на облама Дунава.

Други пример, индустријско наслеђе и културни центри који су настали у напуштеним фабрикама и војним објектима од краја осамдесетих, као својеврстан културни покрет у односу на институционалну културу. Уствари, независна културна сцена у целини, од краја осамдесетих година. Продукција и рад ових, независних инстутиција је унапредила комуникацију и културну размену у недостатку истих од стране званичних институционалних система.

Дигитализација као посебно актуелна тема код нас изузетно је важна у промени свести грађана и институција о досупности и новом виду комуникације у свим областима културног наслеђа, у духу дигиталног и виртуелног света у коме живимо. Потреба за упознавањем, дељењем, разменом применом нових технологија је још једна, већа могућност за креирање и представљање европског културног идентитета.

Посебно бих истакла Европеанине пројекте који имају велики значај у грађењу свести о европском културном наслеђу. На пример, током ове, 2018. године Европеана ће радити на тематској збирци посвећеној миграцијама у, из и кроз Европу. На основу документационих материјала институција и појединаца о траговима материјалне културе али и личне приче и архиве о миграцијама у Европи током више векова, представиће се прича о њиховом утицају на науку и уметност европског културног простора.

На који начин ће ваша установа учествовати у обележавању Европске године културног наслеђа?

На Коларцу је у току, у сарадњи са канцеларијом ЕУ инфо центра у Београду, до почетка маја, изложба фотогафија поводом обележавања Године Европског културног наслеђа-фотографски докуметни из архиве Европеане.

Од јесени па до краја године, у сарадњи са Музиколошким институтом Српске академије наука и уметности, а поводом њиховог јубилеја 70 година постојања, приредићемо неколико предавања о музичком културном наслеђу, а неке од тема су: Музика у приватном животу Срба у 19.веку, Музика у српским заробљеничким позориштима током Великог рата, па Интернационалне звезде на концертном подијуму Коларца од 1932. до 1941. године, музичко стваралаштво наших аутора у свету…И друге интересантне теме из историје музике.

Посебно нам је у фокусу ове године дигитализација архивске грађе Коларца, као својеврсна историја културе и музичке уметности од 1932. године до данас. Још нисмо обезбедили потребну опрему у вези са релизацијом ових активности, али смо свесни да је то наш приоритет и обавеза према будућим генерацијама.


Нина Михаљинац: Култура сећања и европски контекст

19/04/2018

Сећања – макар она значајна, конститутивна за идентитет, било лична или колективна – могу бити позитивна, подстицајна, и негативна, трауматска. Међутим, проблеми у међународним (интеретничким, интеркултурним…) односима настају када су осећања поводом истих догађаја противречна – за неке лепа и ослобађајућа, за друге болна и непожељна. Различити погледи на заједничку историју могу бити повод за стварање конфликата, и ми у југоисточном делу Европе то добро знамо. Због сложене историје континента – од племенитих дела и открића, до невољних миграција и ратова, као и услед бројних дисторзија и политичких ревизија, европско сећање је преплављено разним осећањима: поносом, задовољством, срећом, надом, али и кривицом, тугом, жаљењем, стидом, понижењем, страхом, збуњеношћу.

Рекла бих да је зато од суштинске важности да не престанемо да постављамо питања о европској прошлости, да мотримо на то како (о)сећамо, да одржавамо дијалог о прошлости живим. Прошлост се не сме “музеализовати”, не смемо да “подвучемо црту” – како то сматра Тодор Куљић, социолог и аутор студије Култура сећања. Година када се обележава Европска година културног наслеђа управо може да служи као повод за ово подсећање.

Имајући то све у виду, мислим да је пожељно да професионалци у култури раде на откривању, јавном приказивању и одржавању свих, чак и конфликтних наратива сећања, и да тако подстичу размену и разумевање, превазилажење колективних траума и симболичких друштвених подела. Најкрупнији задатак у том послу јесте проналажење модела представљања прошлости који ће уважити различита осећања (и страхове и наду, и понос и понижење) и заиста подстаћи повезивање, а не продубљивати конфликте. Изложбе, дебате и други пројекти који производе и потврђују само један, ексклузивни наратив прошлости највероватније неће помоћи лечењу друштва и охрабривању слободе говора. С друге стране, осетљивост према другима и другачијим верзијама прошлости, њихово уважавање и интегрисање у јавну сферу, дакле: емпатија, стварање тестимонијалне алијансе, инклузивно сећање – вероватно то могу. Искази сећања, сведочење, терапија – све су то двосмерни процеси који подразумевају укљученост заинтересованих наклоњених слушалаца и ослобађање, стварање блискости и поверења, у крајњој линији: спокој и мир.

Колико је културна и језичка разноликост Европе њена снага, толико може бити и слабост – и то је оно што обавезно треба имати у виду при осмишљавању и реализацији пројеката културне баштине у Европи. Они треба да буду истински отворени, а та отвореност подразумева поштовање себе и других, с којим долази испремност на учење, преиспитивање и прихватање разлика. Поред таквог приступа представљању прошлости, једнако је важно – са становишта савремености и у интересу будућности – осветљивати друштвене механизме писања прошлости, оснаживати критичко мишљење, медијску писменост и истраживачки дух код свих, а посебно младих људи.

Нина Михаљинац (Београд 1987) је доцент на Факултету драмских уметности у Београду и УНЕСКО катедри за менаџмент у култури и културну политику, Универзитета уметности у Београду. Такође ради као менаџер пројеката у Деску Креативна Европа Србија. Докторирала је на Теорији уметности и медија на Универзитету уметности у Београду. Учествовала је у бројним националним и међународним културним и научним пројектима у области културне политике, менаџмента у култури и културе сећања. Објавила је бројне чланке и три књиге: Културна дипломатија: уметност, фестивали, геополитика (ур. Милена Драгићевић Шешић), Деск Креативна Европа Србија и Факултет драмских уметности у Београду (Београд, 2017), Развој публике у Србији (ур. Димитрије Тадић), Деск Креативна Европа Србија и Министарство културе и информисања РС (Београд, 2015) и Кључни појмови галеријског менаџмента (Београд, 2012).


Јелена Ивановић Војводић: Модернистичко архитектонско наслеђе југословенског простора

12/04/2018

Тринаеста Београдска интернационална недеља архитектуре ̶ БИНА, под слоганом Од Communis до Комуникација, посвећена je комуникацијама у архитектури, комуницирањем архитектуром и разматрању идеја о релацијама у просторима града. Посебан део програма БИНА-е бави се успостављањем дијалога с прошлошћу кроз импозантну архитектонику академика и професора Ивана Антића (1923-2005), као и са савременим тренутком кроз пројекте у оквиру Креативне Европе, Градови Дељења: Креативни подстицај и Будућност архитектуре.

Шта је за вас европско културно наслеђе?

Европско културно наслеђе представља заједнички простор европског континтента који има своју историју, културу и будућност. Архитектура, природа и културно наслеђе градова Европе као и савремене стратегије и стремљења су најважнији део будућег развоја европског континента. Сматрам да су иницијативе међународне сарадње, које већ дуже време покреће Европска унија, веома значајне јер представљају скуп заједничких напора ка одрживим градовима будућности које ће помирити, са једне стране, тенденције ка великом ширењу градова и могућностима ка заустављању комерцијализације градње објеката и са друге стране, стремљења практичара и теоретичара архитектуре која теже ка успостављањем дијалога са прошлошћу и развоју нових, савремених праваца у будућности.

Који историјски периоди и догађаји из српске историје су вама значајни и занимљиви са становишта заједничког европског културног простора, заједничке историје?

У области архитектонског наслеђа сведоци смо великог урушавања објеката модерног покрета који су нестали у кратком периоду, а који су носиоци времена после другог светског рата, које је објединило европски простор. Тај период је дуго година био занемарен, а сада је у фокусу светске јавности.

Формирана је радна група у Београду у оквиру Друштва Архитекта Београда, Docomomo Србија (2010), као део Docomomo International (међународна радна група за документацију и конзервацију грађевина, места и целина Модерног покрета, 1988), која ради на прикупљању документације најважнијих објеката насталих у том периоду на територији Републике Србије, а с друге стране тежи да промовише, едукује, иницира и апелује на јавност како би се успоставио дијалог и заштита од пропадања објеката из тог периода. На основу спроведених конференција (БИНА 2009), изложби (БИНА 2012, 2017), трибина, дебата, радионица, шетњи и активностима наших председника (др Љиљана Благојевић, мр Добривоје Ерић), упорношћу секретара Јелице Јовановић, кооринатора, чланова и сарадника дошли смо до изузетно важних закључака и докумената које је потребно користити ка очувању нашег културног наслеђа модерног покрета у сарадњи са институцијама (Министарство културе и информисања, Секретаријат за културу града Београда, Завод за заштиту споменика културе града Београда, Завод за заштиту споменика културе Републике Србије и др.). Тренутно се води дискусија око најзначајнијег објекта Милице Штерић (1914-1988), некадашње зграде Енергопројекта, који је некада добио Седмојулску награду и који је у поступку реконструкције.

Посебно је значајна тема очувања и реконструкције урбанистичке целине града – Новог Београда, једног од изузетно значајних нових градова из тог периода. Многа истраживања говоре о важности и препознатљивости града Београда кроз призму развоја урбанизма, архитектуре и типологије стамбене архитектуре Новог Београда модерног покрета. Посебно је важна чињеница да су тада, сви значајни јавни објекти, као и многи стамбени комплекси реализовани путем победа на архитектонским и урбанистичким конкурсима који и данас, представљају најдемократичнији начин одабира квалитетних архитектонских концепата.

О изузетном значају тог архитектонског периода говори и велика изложба у Њујорку, у МоМА музеју под насловом Ка бетонској утопији: Архитектура у Југославији, 1948-1980, која ће бити отворена средином јула ове године, као прво представљање изузетних дела водећих архитеката социјалистичке Југославије америчкој и међународној јавности, а у којој су учетвовали наши експерти (проф. др Владимир Кулић, проф. др Тања Дамљановић Конли, Јелица Јовановић и др.).

На које начине према вашем мишљењу треба развијати свест и оснаживати осећање припадности тој заједничкој историји и вредностима?

Едукацију о простору, на мултидисциплинаран начин (архитектура, географија, социологија, историја, филозофија, економија, технологија, уметности и др.) треба започети од човекових најранијих дана како би се изградио однос и разумевање. Потребно је промовисати архитектуру и феномен простора у основној школи, као и у наставку школовања. Постоје пројекти који се баве припремама материјала и књига које могу да буду значајни приручници ка реализацији и креативном развоју различитих програма и пројеката образовања.

Пројекти европске сарадње Креативне Европе, у којима учествује наша земља, су право место за оснаживање припадности заједничком простору. Будућност Архитектуре (FAP) и Градови дељења: Креативни подстицај (SCCM) управо повезују више од 21 земље Европског континета (2016-2020, у организацији БИНА-ДАБ и КЦБ). Моје колеге Даница Јововић Продановић, Ружица Сарић, Александар Котевски, Татијана Вукосављевић, Иван Куцина, Наталија Јовановић, много младих архитеката, као и иницијативе Чувари парка и Шкоград, тренутно раде на развоју програма за наредни период који карактеришу коришћење и унапредјење јавних простора града, интервенције, урбани дизајн, акционе школе и занимљив програм са грађанима.

Да ли бисте истакли неки пројекат савременог стваралаштва који се бави културним наслеђем који вам се посебно допада?

Нови музеј у Берлину архитекте Дејвида Чиперфилда и његовог тима (Давид Цхиперфиелд Арцхитецтс, 2009) који је настао реконструкцијом и доградњом постојећег и разрушеног музеја је прави одговор и успешан пример који говори о дијалогу старог и новог стваралаштва.

Наш биро (БироВИА) тренутно ради на развоју пројекта реконструкције и доградње Музеја града Београда, објекта некадашње нове Војне академије (1899) аутора архитекте Димитрија Лека (1863-1914) и главна тема пројекта, архитектонског концепта који је победио на конкурсу, је успостављање дијалога наслеђене архитектуре и савременог контекста.


Нови музеј у Белину (David Chiperfield Architects, 2009)

Да ли бисте истакли неки пројекат у области културног наслеђа који успешно сарађује са другим секторима?

БИНА (Београдска Интернационална Недеља Архитектуре) је пројекат у организацији Друштва Архитекта Београда и Културног центра Београда који већ тринаест година успешно сарађује са партнерима из привреде, индустрије, образовања, туризма, културним центрима у Србији, Европи и на међународној сцени. БИНА је осмишљена као позив архитектонској и широј јавности на размишљање о квалитету изграђеног простора, а да уједно представља и подстицај за успостављање критеријума и система вредности који би допринели унапређењу будуће архитектонске продукције.

БИНА је прва манифестација која је осмислила и организовала архитектонске шетње које промовишу наслеђе градова Србије јавности ангажовањем стручнака који интерактивним путем тумаче, анализирају и успостављају боље разумевање наше архитектуре и културе. Наше изненађење током свих ових година је утолико веће, јер морамо да понављамо одређене шетње због великог одазива и изузетне заинтересованости публике.

БИНА ауторски и оснивачки тим успешно сарађује са великим бројем владиних и невладиних организација у жељи да се архитектура у Србији оснажи и да у будућности буде наш извозни продукт (пример чилеанске архитектуре у свету).

На који начин ће ваша установа учествовати у обележавању Европске године културног наслеђа?

У контексту промовисања 2018. године као Европске године културног наслеђа: слављење различитости и богатства нашег културног наслеђа БИНА је поставила централну тему фестивала кроз иновативни и интерактивни програм. Студијска изложба Архитектонично, Иван Антић (1923-2005) представља најзначајнија дела стваралаштва српске архитектуре XX века. Како наводе аутори изложбе проф. др Дијана Милашиновић Марић и др Игор Марић да је Иван Антић изузетан архитекта, професор и академик чија је недвосмислена архитектоника јединствена и упечатљива. У оквиру пратећег програма биће организоване трибине, дискусије, водјења кроз изложбу, радионице, излети и шетње кроз дела овог ствараоца модерног покрета (10-31.05.2018, галерија РТС).


*Архива Дијане Милашиновић Марић и Игора Марића, аутора изложбе

Јелена Ивановић-Војводић (1962) је дипломирала и докторирала на Архитектонском факултету Универзитета у Београду. Радила је као редовни професор и декан Факултета за уметност и дизајн. Реализовала је велики број објеката и ентеријера и освојила је низ стручних признања и награда. Члан је Удружења архитеката Србије, Друштва архитеката Београда, Docomomo Србија, Инжењерске коморе Србије, Женског архитектонског друштва. Директор је и ко-оснивач Београдске Интернационалане Недеље Архитектуре-БИНА. Ко-оснивач је и власник архитектонског предузећа БироВИА (заједно са проф. Гораном Војводићем).


Ана Пејовић: Културно наслеђе – замајац за будућност Европе

02/04/2018

Европска година културног наслеђа може бити прилика да преиспитамо оно што знамо у контексту савремених друштвених полемика. О потенцијалима културног наслеђа наших простора, као и његовом значају у европским оквирима разговарали смо с Аном Пејовић, координаторком удружења Крокодил.

Шта је за вас европско културно наслеђе?

Европско културно наслеђе представља разнолику, богату, инспиративну заједницу историјских артефаката, догађаја, мозаик који представља Европу у свој њеној ширини, као континент који у себи садржи толико дистинктних култура. Као такво, оно представља важан замајац и за будуће генерације, и основу за поновно размишљање и успостављање другачијих, динамичнијих односа како унутар једне заједнице, тако и међу различитим заједницама које чине Европу. Културно наслеђе пружа прилику за нове наративе, и за модерније читање и схватање културне историје, и њено повезивање са савременим добом.

Који историјски периоди и догађаји из српске историје су вама значајни и занимљиви са становишта заједничког европског културног простора, заједничке историје?

Пре свега, то би било наслеђе антифашизма. Иако није строго везан уз културу, он је у доба друге Југославије био основ за проналажење нових односа и нових наратива у промишљању културе. Његова слободарска начела, начела правде и морала јесу важан сегмент културног наслеђа ове земље.

Такође, ту је и период модернизације српске државе након коначног ослобођења 1863. године, кад Србија покушава да ухвати корак са западним земљама, и када се дешава отварање према тим културама.

Иако сигурно не најсветлији период српске историје, период владавине Османлија јако је интересантан и инспиративан спрам балканских земаља које су биле део Османског царства, али и ширег подручја Кавказа и Мале Азије, у којима постоје мање познате, али једнако интересантне културне сличности и испрепретаности.

Мени лично најдражи јесте управо период стварања социјалистичке Југославије, као модернизацијски процес који је културу имао високо у сопственим приоритетима. Омеђени језиком, припадамо истом културном простору о коме, нажалост, све мање знамо.

На које начине према вашем мишљењу треба развијати свест и оснаживати осећање припадности тој заједничкој историји и вредностима?

Пре свега проналажењем неутралног, савременог наратива који би био далеко и од националистичких тенденција, али и од идеолошких притисака. Важну улогу у томе требало би да има образовни систем, који је нажалост одувек оптерећен тренутним политичким струјањима.

Да ли бисте истакли неки пројекат савременог стваралаштва који се бави културним наслеђем који вам се посебно допада?

Сматрам да су сјајни почетни кораци направљени у пројекту Сењског рудника, као једног од сјајних примера индустријског наслеђа у Србији. Индустријско наслеђе је на посебно ниским гранама, па бих овај пројекат истакла, у нади да ће се и остварити првобитни планови оснивања града-музеја.

Да ли бисте истакли неки пројекат у области културног наслеђа који успешно сарађује са другим секторима?

Потенцијал који поједини пројекти културног наслеђа имају у транс-културалној сарадњи често се своде на пуко туристичко представљање. Позитивни примери сарадње кроз креативне индустрије јесу рецимо бренд Фолкк, који користи нематеријално наслеђе пиротског ћилима, и уопштено ручних радова.

На који начин ће ваша организација учествовати у обележавању Европске године културног наслеђа?

У овој години започињемо с пројектом Историчари против ревизионизма, који ће великим делом бити посвећен југословенском наслеђу.

 

Ана Пејовић (р. 1980 у Пријепољу, Србија, тада СФР Југославија), дипломирала је на одсеку за енглески језик и књижевност Филолошког факултета Универзитета у Београду. Од 2002. до 2008. године радила је у издавачкој кући Ренде као лекторка, асистенткиња уредника и уредница. Од 2009. до 2011. радила је у београдској подружници хрватске издавачке куће ВБЗ, као асистенткиња уредника и уредница. Током девет година рада у издаваштву, уредила је више од две стотине књига, углавном савремених наслова из региона и Европе. С енглеског је превела неколико књига, међу којима је и “Британски музеј пропада”, аутора Дејвида Лоџа. Године 2009. заједно с Владимиром Арсенијевићем оснива Удружење Крокодил, у ком ради као менаџерка пројеката и главна координаторка. Активно је укључена у све послове и области деловања Удружења Крокодил – фестивале, гостовања, с посебним нагласком на КРОКОДИЛову Кућу за писце.


Блог

Дајана Ђедовић: Тршић простор великог дијалога

14/03/2018

Нови изазови у Европској години културног наслеђа

Наслеђе је комплексан и заводљив појам. Управо ово друго речено чини да многи мисле да знају све о наслеђу и умеју са њим. Међутим у години пред нама која се зове Европска година културног наслеђа предложила бих да у Србији сви који се баве овом облашћу прођу тест савесног газдовања наслеђем. Чини се да га неће много актера из ове бранше положити. Пре свега, да би нешто било сврстано у европско културно наслеђе треба уложити значајне академско-научне напоре како би учинили смисленим преображаје прошлости и разумевање протока времена, затим треба учинити све да се људи у времену садашњем путем метаморфоза прошлости сједине у нечем племенитом. Биће то пробни камен наше спремности да будемо део Европе. Знам да ће многи на ову констатацију повикати: али ми смо већ у Европи! Не све док су широм отворена врата онима који се наслеђем баве без консултовања струке, не све док се не разумемо да је баштињење процес култивисања наслеђа а не пуко имање. Без професионализма у односу према овој области распродаћемо наше наслеђе у бесцење!

Претходну деценију провела сам промишљајући простор знаменитог места Тршић са циљем његовог редефинисања имајући у виду да је у периоду с краја 20. и почетка 21. века то био запуштен и безидејни амбијент. Поделићу са читаоцима кратак резиме учињеног са надом да ће некима бити подстицај за промишљање и модел за акцију са намером култивисања наслеђа.

Тршић је знаменито место које своју знаменитост дугује Вуку Караџићу реформатору српског језика на начин на који своју препознатљивост Јасна Пољана дугује Лаву Толстоју или Стратфорд на Ејвону Шекспиру. Вук Караџић је извршио реформу српског језика тако што је од вернакуларног дијалекта створио књижевни језика а започету реформу писма довео до краја. Вук је сакупио огромно народно благо, обичаје, усмена казивања, веровања и то записао и објавио у неколико књига. Објавио је и прву српску граматику и речник.

Захваљујући свом раду Вук Караџић је омогућио другачије сагледавање српске културе и променио њене темеље. Милан Кашанин, угледни теоретичар и критичар, је из тог разлога Вука називао књижевним државником (Кашанин, 2001, стр.5), човеком који је поставио сасвим нове границе српској култури, језику, књижевности и тако променио њену перцепцију не само унутар Србије већ и у Европи.

Књижевност и језици у мојој перцепцији Европе чине управо ону најснажнију основу финог ткања које се зове шаренолико културно наслеђе старог континента. Ма колико језици били баријера управо они нас наводе и омогућују трајни и континуирани дијалог између литература, филозофија, позоришног и других стваралаштва и тако кроз тај дијалог творе идентитет заједнице европских народа. О томе нам је прву лекцију одржао управо Вук.

Велики је митски и симболички потенцијал уткан у име и дело Вука Караџића. Тај велики симболички потенцијал свеприсутан је у његовом родном селу које се на културној мапи Европе налази од 1933.године када је отворена спомен кућа овом језичког реформатора и одржан први Вуков сабор манифестација посвећена језичком и уметничком стваралаштву. Од тада Тршић постаје простору којем су реално и имагинарно уписани у локацију. И на тај начин они обавештавају нашу перцепцију о томе шта се у прошлости дешавало али уједно отварају огромно поље могућег. Тршић је простор испуњен могућношћу коју су исписали Вук и његови сарадници, опоненти, његови претходници и бројни настављачи и тумачи његовог дела у последњих 200 и више година.

Имајући све ово у виду почетком 2008. године кренула сам са реализацијом пројекта редефинисања знаменитог места. У неколико тачака то је изгледало овако:

– најпре је било неопходно девастиране објекте, укључујући и Вукову спомен кућу, конзервирати што је и учињено током 2008.године,

– потом је, исте године, од стране USDIA одобрен пројекат ревитализације објеката на саборишту: отворене су абаџијска радња, лицидерска радња, Музеј Вукових сабора (са јасним циљем неговања културе сећања кроз критички приказ историјата најстарије културне манифестације у Србији), радионица старих заната, учионица Вук и наука. Ови објекти у претходном периоду нису имали никакав садржај, а овим пројектом простор је оживљен, посетиоцима је понуђена могућност да се упознају са једним делом нашег наслеђа и да у раду са стручњацима и сами учествују у стварању традиције чији су носиоци,

– 2010. отворена је Кућа писaца која је до сада угостила бројне ауторе из: Шпаније, Велике Британије, Грчке, Бугарске, Италије, Јапана, Египта, Аустралије, Немачке, Републике Српске, Хрватске, Русије, Израела, Канаде… Реализацијом бројних резиденцијалних боравака књижевника, преводилаца, уметника Тршић живи свој велики потенцијал. Тршић је својом изузетно лепом природом која је проткана симболима постао простор који је посетиоце, према њиховом властитом сведочењу, ослободио. Резиденцијални боравак уметника, њихова мобилност чини ово знаменито место простором великог дијалога, местом сусретања култура, место отворених слободних разговора. Управо мобилност уметника и културних радника у највећој мери доприноси развијању свести и оснажује осећање заједничког европског културног простора,

– Отварањем Музеј језика и писма 2011. године омогућено је додатно потенцирање значаја језика у домену нематеријалног културног наслеђа и проширена прича о важности додира различитих култура. У Музеју језика и писма покренуте су следеће активности: књижевне радионица за основце и средњошколце „Дуго лето за кратке приче“, радионице звука „Вук и ЗВук“, летња пракса студената етнологије и антроплогије, летње школе језика, културне историје и превођења за студенте којима српски није матерњи језика. Они су оставили своја уметничка дела, своје преводе, своје текстове на различите теме и различитим поводима. На тај начин умножили су семантичко поље наше „мале културе“. Појам „мала култура“употребљавамо у смислу који он има код професора Нориса у његовом делу „Балкански мит“. Професор Норис каже да је свака мала култура свесна да се њено семантичко поље ствара споља и да је простор за интеракцију минималан (Норис, 2002, стр. 105). Наравно да је наша култура из овог корпуса малих култура и управо из тих разлога наметала се велика потреба да се максимално искористи једно ласкаво признање – УНЕСКО је Вука Караџића прогласило грађанином света, човеком који је својим делом померао границе времена и простора. Ношени овом идејом ми смо Тршић отворили за интеракцију, за интервенције споља, за размену идеја, знања, за превођење на свим нивоима које је у Тршићу постало синоним за највише облике креативности,

– упоредо са свим овим радило се на профилисању манифестације Вуков сабор која је 2012. године уписанана Листу заштићеног нематеријалног културног наслеђа,

– све ово довело је до тога да Музеј језика и писма буде кандидат за Европски музеј године 2015, а потом и да наша достигнућа у области превођења и језика као преносиоца нематеријалног културног наслеђа прикажемо на годишњој конференцији Британске асоцијације славистичких студија у Кембриџу 2016. године.

На овом примеру промишљања веома богатог симболичког потенцијала који носи дело Вука Ст. Караџића надам се да сам показала да је могуће наше наслеђе, нашу културу, наш идентитет дефинисати као отворен модел и да је могуће о свему овом мислити не само кроз оно „што јесмо“ већ и кроз оно „што желимо да будемо“ на онај начин како је Јирген Хабермас дефинисао идентите као „наш властити пројекат“.

Желела бих да током Европске године културног наслеђа у Тршићу наставимо ове бројне активности. Потврда да су ова очекивања реална лежи и у податку да је прошле године отворен Образовно-културни центар који поседује одличне услове за рад и смештај полазника радионица, семинара, научних скупова, школа. Једино још да се надамо да ће истински професионалци добити прилику да у том простору испоље своје знање и потенцијал.

Рекла бих да Европску годину културног наслеђа дочекујемо изложени бројним изазовима како због недостајућих докумената који регулишу област наслеђа тако и због недостатка новца, због све веће немотивисаности стручњака, али ипак са вером да тешка времена могу бити и разлог више за свеобухватне промене.

Библиографија:
Милан Кашанин, Судбине и људи, Српско културно друштво „Просвјета“, Загреб 2001, стр.5.
Дејвид Норис, Балкански мит, питање идентитета и модерности, Геопоетика, Београд 2002, стр.105.
 
 
Дајана Ђедовић, радник у култури. Дипломирани филозоф, магистар наука у области културне политике и медијације на Балкану. Аутор пројекта оснивања Музеја језика и писма и Куће писаца у Тршићу. Заговорница идеје отвореног дијалога и у том духу неговања културе сећања.


Next Page »