Category Archives: Блог

Eлена Васић Петровић: Наслеђе у нашим рукама

03/10/2018

Шта је за вас европско културно наслеђе?

Промишљање о европском културном наслеђу подразумева у исто време сагледавање комплексности трајања и преплитања векова и миленијума, бројних народа и цивилизација, а у исто време иједноставности осећаја континуитета, који је садржан у сваком свесном људском бићу,које на овим просторима живи.
Чињеница да је наслеђе свуда око нас и део наших живота, па самим тим и да сви ми припадамо негде и нечему, кључни су за његово разумевање и очување, било да се ради о приватном легату, личном делићу историје или националним споменицима културе или збиркама.

Који историјски периоди и догађаји из српске историје су вама значајни и занимљиви са становишта заједничког европског културног простора, заједничке историје?

Генерално сам противник коришћења уврежених израза и термина као што су „Србија на раскршћу истока и запада“ и сл. али чињеница је да је овај наш простор заиста кроз историју био поприште великих преокрета и турбуленција, да су и моћни запад и велики исток долазили и одлазили, тражећи и налазећи свој интерес управо на овој нашој земљи и то и даље траје. Самим тим, наша и европска историја су једна и нераздвојива целина.

Постоје светли моменти у нашој историји када су наши ствараоци надограђујући своје квалитете и вештине, знањем и искуством других цивилизација и народа, успели да се уздигну високо изнад својих узора и учитеља, али и изнад свога времена, и то је оно што треба да представља наш понос и инспирацију за будућност. Таквих примера има у свим сферама живота, а било их је небројено много и у дугој историји и богатој култури српског народа.

На који начин ће ваша установа учествовати у обележавању Европске године културног наслеђа?

Од првог сусрета са наслеђем, преко бројних искустава, као студента, сарадника и директора Завода, до оснивача једне невладине организације, не могу се отети утиску, да је наше наслеђе дефинитивно најсигурније у рукама младих.

Симболично, један од едукативних програма УНЕСКО-а, намењен људима до 26 година, а који се односи на волонтерске кампове широм планете земље, носи управо овај назив – „Наслеђе у нашим рукама“. Ту лежи сва мудрост и сва наша прошлост и светла будућност, у рукама оних који ће доносити одлуке у годинама које долазе. Неколико је кључних момената садржано управо у тој реченици. Прво, младалачки ум жељан је знања и признања, а сусрет са наслеђем задовољиће обе ове потребе. Наслеђе је непресушан извор информација, а брига о њему пружа велику сатисфакцију, буди свест о његовом значају и ствара нераскидиву везу са нечим што вапи за континуираном пажњом и негом. Друго, енергија коју носе млади људи, нарочито на почетку својих професионалних каријера, не може се упоредити ни са чим другим, па је њено каналисање у ову тако осетљиву и значајну сферу културе, засигурно заиста велики корак ка бољој будућности. Треће, можда најважније, исказано је кроз мудрост античких филозофа и сублимира на неки начин претходне две тезе, а тако лако применљиво управо на нашу причу: едуковати ум, а не и срце, безвредно је. Са наслеђем нема грешке, оба ће аспекта бити задовољена.

Фондација архитекта Александар Радовић фокусирана је управо на младе људе, па је за нас и ова година посвећена програмима који су пре свега намењени њима. У марту месецу доделили смо друго по реду Признање, које носи име нашег цењеног колеге и једног од најплодоноснијих конзерватора, које је Србија икада имала. Признање архитекта Александар Радовић установљено је управо да подржи младе ствараоце који су већ имали додира са наслеђем у свом раду или се овим темама успешно и озбиљно баве.

Недавно завршени двонедељни волонтерски рестаураторски камп под називом „Усвоји домаћинство у Гостуши“, део је великог међународног програма, који је обухватио 15 пројеката из 8 земаља, а реализован је у сарадњи са организацијом European Heritage Volunteers из Вајмара у Немачкој. Ово је пројекат који је имао ознаку Европске године културног наслеђа 2018. и у Немачкој и код нас, а представља заокруживање дугогодишњег рада на тзв.”каменом селу” на Старој планини. Почели смо 2010, обавили обимна истраживања 2012. и 2013. године и систематизовали све податке у оквиру Студије, која је публикована 2015, а већ 2016.године донела је Србији прву награду Европа Ностра и Grand-Prix Европске уније.

Програми за најмлађе нас очекују ових дана у оквиру манифестације „Ноћ истраживача“, када ћемо се представити интерактивним едукативним игрицама обједињеним под насловом „Приче из камена“, када ћемо представити занимљивости са једног од наших најзначајнијих археолошких налазишта, Царичин град. Наравно, током целе године кроз редовне активности, дефинитивно смо фокус ставили управо на Европску годину културног наслеђа, а све у жељи да пре свега што више људи информишемо управо о постојању таквог програма и о чињеници да Србија на неки начин равноправно учествује у њему, као и друге европске земље, те да за то нису потребна ни велика финансијска средства, нити велики напори, већ да свако може дати свој мали допринос.

Елена Васић Петровић је рођена 1978. године у Пироту. Дипломирала је на Грађевинско-архитектонском факултету у Нишу 2004. године. Исте године почела да ради у Заводу за заштиту споменика културе Ниш (2004. – 2012. сарадник, 2012. – 2017. директор). Специјализовала рестаурацију камена 2011. године (ISCP/Roma_Italy и ЦИК/Београд_Србија) и Менаџмент археолошких локалитета са мозаицима (Getty Conservation Institute/LA_USA).
Аутор је: 7 изложби, новинског фељтона, 30 радова и чланака и 3 публикације, све из области заштите културног наслеђа. Оснивач и главни уредник “Стубова баштине” гласника Завода за заштиту споменика културе Ниш. Добитник признања Европа Ностра и Гранд-При награде Европске уније 2016 за Студију заштите села Гостуша у општини Пирот. Оснивач и управитељ Фондације архитекта Александар Радовић.


Јасна Димитријевић: Коларац у години културног наслеђа

03/05/2018

Шта је за вас европско културно наслеђе?

Заједничка прошлост и заједничка будућност! Поштовање својих и прихватање вредности других народа. Потреба да упознајемо једни друге. Богатство културних различитости.
Језик, писмо, личне архиве, успомене, породично наслеђе, обичаји, сећања, споменици, архитектура, археолошка налазишта, музејске збирке, музика, графити, култура одевања….Све оно што носимо са собом одласком и животом у другим земљама и оно што усвајамо из других култура и доносимо враћајући се кући.

Који историјски периоди и догађаји из српске историје су вама значајни и занимљиви са становишта заједничког европског културног простора, заједничке историје?

У својим путовањима по европским градовима, посебно ми је интересантно да анализирам имена улица на мапама и таблама као својеврсним причама о историји града, земље.

Средњи век, Први светски рат, Други светски рат-краљевина, па партизани и четници. Ратови на простору бивше Југославије, распад државе у којој сам се родила и одрастала… Имам потпуно другу перцепцију ових историјских догађаја данас, у односу на време када сам у школи учила и сазнавала о томе. Што више сазнајем, читајући историјску литературу, не само домаћу, све више сам збуњена. Али, читање дела савремене књижевности ми даје могућност искрене, другачије, људске перцепције историјских догађаја. У књижевним делима су исписани и описани у свим нијансама доживљаји и емоције људи у различитим историјским контекстима. То ми увек даје више простора за размишљање о европском културном наслеђу, него укрштање историјских чињеница и артефаката.

На које начине према вашем мишљењу треба развијати свест и оснаживати осећање припадности тој заједничкој историји и вредностима?

Прилика и могућност да се путује по Европи је најважнија за развијање свести о европском културном наслеђу. Упознавање и дружење с људима из других земаља. Читањем поезије и прозе европских писаца, одласком у позориште, гледањем европских филмова, документарних и играних, одласком у галерије и музеје. У суштини, развијањем културних потреба и навика.

Да ли бисте истакли неки пројекат савременог стваралаштва који се бави културним наслеђем који вам се посебно допада?

Документарни филм „Чија је ово песма“, али и остале документарне филмске продукције које се баве причама обичних људи из различитих делова Европе. Фестивал дугометражног документарног филма ,,7 величанствених“, Филмски фестивал „Слободна зона“, Позоришна представа ЦАРСТВО НЕБЕСКО, премијерно изведена на Битеф фестивалу, у копродукцији Народног позоришта и Битеф театра. Октобарски салон у Београду, Бијенале у Венецији, Бемус Фестивал, Wоmеx фестивал, Нова фестивал у Панчеву, музички фестивали у Румунији, ТодоМундо Фестивал, манифестација Дани Београда… Књижевност ̶ књижевни преводи ̶ Томас Бернхард, Амин Малуф, Орхан Памук, Црњански, Андрић, Киш…

Да ли бисте истакли неки пројекат у области културног наслеђа који успешно сарађује са другим секторима?

Европски пројекат о културним рутама у којем учествује и Србија, кроз активност Туристичке организације Србије. Дунав, Сава… Неколико година, а можда и деценију уназад су важни пројекти из области туризма и културе који се тематски баве Дунавом, кроз активности канцеларија Дунавског центра. Дунав као повод и инспирација за промишљање историје на европском простору. У почетку сам тематске пројекте на Дунаву посматрала као туритичке атракције и манифестације, музичке или забавне поред и на води…. А онда сам схватила да је Дунав повод и невероватна инспирација за суочавање, кроз пројекте у култури, са историјом, границама и поделама у историји са једне и друге стране реке. Обичаји, традиција, исхрана, свакодневне навике, живот и судбине људи поред Дунава, колико су и да ли су различити, у историјским околностима које су се догађале, дуж обале реке која протиче кроз највећи део Европе? Дунав као повод у стварању новог културног идентитета и заједништва становника на облама Дунава.

Други пример, индустријско наслеђе и културни центри који су настали у напуштеним фабрикама и војним објектима од краја осамдесетих, као својеврстан културни покрет у односу на институционалну културу. Уствари, независна културна сцена у целини, од краја осамдесетих година. Продукција и рад ових, независних инстутиција је унапредила комуникацију и културну размену у недостатку истих од стране званичних институционалних система.

Дигитализација као посебно актуелна тема код нас изузетно је важна у промени свести грађана и институција о досупности и новом виду комуникације у свим областима културног наслеђа, у духу дигиталног и виртуелног света у коме живимо. Потреба за упознавањем, дељењем, разменом применом нових технологија је још једна, већа могућност за креирање и представљање европског културног идентитета.

Посебно бих истакла Европеанине пројекте који имају велики значај у грађењу свести о европском културном наслеђу. На пример, током ове, 2018. године Европеана ће радити на тематској збирци посвећеној миграцијама у, из и кроз Европу. На основу документационих материјала институција и појединаца о траговима материјалне културе али и личне приче и архиве о миграцијама у Европи током више векова, представиће се прича о њиховом утицају на науку и уметност европског културног простора.

На који начин ће ваша установа учествовати у обележавању Европске године културног наслеђа?

На Коларцу је у току, у сарадњи са канцеларијом ЕУ инфо центра у Београду, до почетка маја, изложба фотогафија поводом обележавања Године Европског културног наслеђа-фотографски докуметни из архиве Европеане.

Од јесени па до краја године, у сарадњи са Музиколошким институтом Српске академије наука и уметности, а поводом њиховог јубилеја 70 година постојања, приредићемо неколико предавања о музичком културном наслеђу, а неке од тема су: Музика у приватном животу Срба у 19.веку, Музика у српским заробљеничким позориштима током Великог рата, па Интернационалне звезде на концертном подијуму Коларца од 1932. до 1941. године, музичко стваралаштво наших аутора у свету…И друге интересантне теме из историје музике.

Посебно нам је у фокусу ове године дигитализација архивске грађе Коларца, као својеврсна историја културе и музичке уметности од 1932. године до данас. Још нисмо обезбедили потребну опрему у вези са релизацијом ових активности, али смо свесни да је то наш приоритет и обавеза према будућим генерацијама.


Нина Михаљинац: Култура сећања и европски контекст

19/04/2018

Сећања – макар она значајна, конститутивна за идентитет, било лична или колективна – могу бити позитивна, подстицајна, и негативна, трауматска. Међутим, проблеми у међународним (интеретничким, интеркултурним…) односима настају када су осећања поводом истих догађаја противречна – за неке лепа и ослобађајућа, за друге болна и непожељна. Различити погледи на заједничку историју могу бити повод за стварање конфликата, и ми у југоисточном делу Европе то добро знамо. Због сложене историје континента – од племенитих дела и открића, до невољних миграција и ратова, као и услед бројних дисторзија и политичких ревизија, европско сећање је преплављено разним осећањима: поносом, задовољством, срећом, надом, али и кривицом, тугом, жаљењем, стидом, понижењем, страхом, збуњеношћу.

Рекла бих да је зато од суштинске важности да не престанемо да постављамо питања о европској прошлости, да мотримо на то како (о)сећамо, да одржавамо дијалог о прошлости живим. Прошлост се не сме “музеализовати”, не смемо да “подвучемо црту” – како то сматра Тодор Куљић, социолог и аутор студије Култура сећања. Година када се обележава Европска година културног наслеђа управо може да служи као повод за ово подсећање.

Имајући то све у виду, мислим да је пожељно да професионалци у култури раде на откривању, јавном приказивању и одржавању свих, чак и конфликтних наратива сећања, и да тако подстичу размену и разумевање, превазилажење колективних траума и симболичких друштвених подела. Најкрупнији задатак у том послу јесте проналажење модела представљања прошлости који ће уважити различита осећања (и страхове и наду, и понос и понижење) и заиста подстаћи повезивање, а не продубљивати конфликте. Изложбе, дебате и други пројекти који производе и потврђују само један, ексклузивни наратив прошлости највероватније неће помоћи лечењу друштва и охрабривању слободе говора. С друге стране, осетљивост према другима и другачијим верзијама прошлости, њихово уважавање и интегрисање у јавну сферу, дакле: емпатија, стварање тестимонијалне алијансе, инклузивно сећање – вероватно то могу. Искази сећања, сведочење, терапија – све су то двосмерни процеси који подразумевају укљученост заинтересованих наклоњених слушалаца и ослобађање, стварање блискости и поверења, у крајњој линији: спокој и мир.

Колико је културна и језичка разноликост Европе њена снага, толико може бити и слабост – и то је оно што обавезно треба имати у виду при осмишљавању и реализацији пројеката културне баштине у Европи. Они треба да буду истински отворени, а та отвореност подразумева поштовање себе и других, с којим долази испремност на учење, преиспитивање и прихватање разлика. Поред таквог приступа представљању прошлости, једнако је важно – са становишта савремености и у интересу будућности – осветљивати друштвене механизме писања прошлости, оснаживати критичко мишљење, медијску писменост и истраживачки дух код свих, а посебно младих људи.

Нина Михаљинац (Београд 1987) је доцент на Факултету драмских уметности у Београду и УНЕСКО катедри за менаџмент у култури и културну политику, Универзитета уметности у Београду. Такође ради као менаџер пројеката у Деску Креативна Европа Србија. Докторирала је на Теорији уметности и медија на Универзитету уметности у Београду. Учествовала је у бројним националним и међународним културним и научним пројектима у области културне политике, менаџмента у култури и културе сећања. Објавила је бројне чланке и три књиге: Културна дипломатија: уметност, фестивали, геополитика (ур. Милена Драгићевић Шешић), Деск Креативна Европа Србија и Факултет драмских уметности у Београду (Београд, 2017), Развој публике у Србији (ур. Димитрије Тадић), Деск Креативна Европа Србија и Министарство културе и информисања РС (Београд, 2015) и Кључни појмови галеријског менаџмента (Београд, 2012).


Јелена Ивановић Војводић: Модернистичко архитектонско наслеђе југословенског простора

12/04/2018

Тринаеста Београдска интернационална недеља архитектуре ̶ БИНА, под слоганом Од Communis до Комуникација, посвећена je комуникацијама у архитектури, комуницирањем архитектуром и разматрању идеја о релацијама у просторима града. Посебан део програма БИНА-е бави се успостављањем дијалога с прошлошћу кроз импозантну архитектонику академика и професора Ивана Антића (1923-2005), као и са савременим тренутком кроз пројекте у оквиру Креативне Европе, Градови Дељења: Креативни подстицај и Будућност архитектуре.

Шта је за вас европско културно наслеђе?

Европско културно наслеђе представља заједнички простор европског континтента који има своју историју, културу и будућност. Архитектура, природа и културно наслеђе градова Европе као и савремене стратегије и стремљења су најважнији део будућег развоја европског континента. Сматрам да су иницијативе међународне сарадње, које већ дуже време покреће Европска унија, веома значајне јер представљају скуп заједничких напора ка одрживим градовима будућности које ће помирити, са једне стране, тенденције ка великом ширењу градова и могућностима ка заустављању комерцијализације градње објеката и са друге стране, стремљења практичара и теоретичара архитектуре која теже ка успостављањем дијалога са прошлошћу и развоју нових, савремених праваца у будућности.

Који историјски периоди и догађаји из српске историје су вама значајни и занимљиви са становишта заједничког европског културног простора, заједничке историје?

У области архитектонског наслеђа сведоци смо великог урушавања објеката модерног покрета који су нестали у кратком периоду, а који су носиоци времена после другог светског рата, које је објединило европски простор. Тај период је дуго година био занемарен, а сада је у фокусу светске јавности.

Формирана је радна група у Београду у оквиру Друштва Архитекта Београда, Docomomo Србија (2010), као део Docomomo International (међународна радна група за документацију и конзервацију грађевина, места и целина Модерног покрета, 1988), која ради на прикупљању документације најважнијих објеката насталих у том периоду на територији Републике Србије, а с друге стране тежи да промовише, едукује, иницира и апелује на јавност како би се успоставио дијалог и заштита од пропадања објеката из тог периода. На основу спроведених конференција (БИНА 2009), изложби (БИНА 2012, 2017), трибина, дебата, радионица, шетњи и активностима наших председника (др Љиљана Благојевић, мр Добривоје Ерић), упорношћу секретара Јелице Јовановић, кооринатора, чланова и сарадника дошли смо до изузетно важних закључака и докумената које је потребно користити ка очувању нашег културног наслеђа модерног покрета у сарадњи са институцијама (Министарство културе и информисања, Секретаријат за културу града Београда, Завод за заштиту споменика културе града Београда, Завод за заштиту споменика културе Републике Србије и др.). Тренутно се води дискусија око најзначајнијег објекта Милице Штерић (1914-1988), некадашње зграде Енергопројекта, који је некада добио Седмојулску награду и који је у поступку реконструкције.

Посебно је значајна тема очувања и реконструкције урбанистичке целине града – Новог Београда, једног од изузетно значајних нових градова из тог периода. Многа истраживања говоре о важности и препознатљивости града Београда кроз призму развоја урбанизма, архитектуре и типологије стамбене архитектуре Новог Београда модерног покрета. Посебно је важна чињеница да су тада, сви значајни јавни објекти, као и многи стамбени комплекси реализовани путем победа на архитектонским и урбанистичким конкурсима који и данас, представљају најдемократичнији начин одабира квалитетних архитектонских концепата.

О изузетном значају тог архитектонског периода говори и велика изложба у Њујорку, у МоМА музеју под насловом Ка бетонској утопији: Архитектура у Југославији, 1948-1980, која ће бити отворена средином јула ове године, као прво представљање изузетних дела водећих архитеката социјалистичке Југославије америчкој и међународној јавности, а у којој су учетвовали наши експерти (проф. др Владимир Кулић, проф. др Тања Дамљановић Конли, Јелица Јовановић и др.).

На које начине према вашем мишљењу треба развијати свест и оснаживати осећање припадности тој заједничкој историји и вредностима?

Едукацију о простору, на мултидисциплинаран начин (архитектура, географија, социологија, историја, филозофија, економија, технологија, уметности и др.) треба започети од човекових најранијих дана како би се изградио однос и разумевање. Потребно је промовисати архитектуру и феномен простора у основној школи, као и у наставку школовања. Постоје пројекти који се баве припремама материјала и књига које могу да буду значајни приручници ка реализацији и креативном развоју различитих програма и пројеката образовања.

Пројекти европске сарадње Креативне Европе, у којима учествује наша земља, су право место за оснаживање припадности заједничком простору. Будућност Архитектуре (FAP) и Градови дељења: Креативни подстицај (SCCM) управо повезују више од 21 земље Европског континета (2016-2020, у организацији БИНА-ДАБ и КЦБ). Моје колеге Даница Јововић Продановић, Ружица Сарић, Александар Котевски, Татијана Вукосављевић, Иван Куцина, Наталија Јовановић, много младих архитеката, као и иницијативе Чувари парка и Шкоград, тренутно раде на развоју програма за наредни период који карактеришу коришћење и унапредјење јавних простора града, интервенције, урбани дизајн, акционе школе и занимљив програм са грађанима.

Да ли бисте истакли неки пројекат савременог стваралаштва који се бави културним наслеђем који вам се посебно допада?

Нови музеј у Берлину архитекте Дејвида Чиперфилда и његовог тима (Давид Цхиперфиелд Арцхитецтс, 2009) који је настао реконструкцијом и доградњом постојећег и разрушеног музеја је прави одговор и успешан пример који говори о дијалогу старог и новог стваралаштва.

Наш биро (БироВИА) тренутно ради на развоју пројекта реконструкције и доградње Музеја града Београда, објекта некадашње нове Војне академије (1899) аутора архитекте Димитрија Лека (1863-1914) и главна тема пројекта, архитектонског концепта који је победио на конкурсу, је успостављање дијалога наслеђене архитектуре и савременог контекста.


Нови музеј у Белину (David Chiperfield Architects, 2009)

Да ли бисте истакли неки пројекат у области културног наслеђа који успешно сарађује са другим секторима?

БИНА (Београдска Интернационална Недеља Архитектуре) је пројекат у организацији Друштва Архитекта Београда и Културног центра Београда који већ тринаест година успешно сарађује са партнерима из привреде, индустрије, образовања, туризма, културним центрима у Србији, Европи и на међународној сцени. БИНА је осмишљена као позив архитектонској и широј јавности на размишљање о квалитету изграђеног простора, а да уједно представља и подстицај за успостављање критеријума и система вредности који би допринели унапређењу будуће архитектонске продукције.

БИНА је прва манифестација која је осмислила и организовала архитектонске шетње које промовишу наслеђе градова Србије јавности ангажовањем стручнака који интерактивним путем тумаче, анализирају и успостављају боље разумевање наше архитектуре и културе. Наше изненађење током свих ових година је утолико веће, јер морамо да понављамо одређене шетње због великог одазива и изузетне заинтересованости публике.

БИНА ауторски и оснивачки тим успешно сарађује са великим бројем владиних и невладиних организација у жељи да се архитектура у Србији оснажи и да у будућности буде наш извозни продукт (пример чилеанске архитектуре у свету).

На који начин ће ваша установа учествовати у обележавању Европске године културног наслеђа?

У контексту промовисања 2018. године као Европске године културног наслеђа: слављење различитости и богатства нашег културног наслеђа БИНА је поставила централну тему фестивала кроз иновативни и интерактивни програм. Студијска изложба Архитектонично, Иван Антић (1923-2005) представља најзначајнија дела стваралаштва српске архитектуре XX века. Како наводе аутори изложбе проф. др Дијана Милашиновић Марић и др Игор Марић да је Иван Антић изузетан архитекта, професор и академик чија је недвосмислена архитектоника јединствена и упечатљива. У оквиру пратећег програма биће организоване трибине, дискусије, водјења кроз изложбу, радионице, излети и шетње кроз дела овог ствараоца модерног покрета (10-31.05.2018, галерија РТС).


*Архива Дијане Милашиновић Марић и Игора Марића, аутора изложбе

Јелена Ивановић-Војводић (1962) је дипломирала и докторирала на Архитектонском факултету Универзитета у Београду. Радила је као редовни професор и декан Факултета за уметност и дизајн. Реализовала је велики број објеката и ентеријера и освојила је низ стручних признања и награда. Члан је Удружења архитеката Србије, Друштва архитеката Београда, Docomomo Србија, Инжењерске коморе Србије, Женског архитектонског друштва. Директор је и ко-оснивач Београдске Интернационалане Недеље Архитектуре-БИНА. Ко-оснивач је и власник архитектонског предузећа БироВИА (заједно са проф. Гораном Војводићем).


Блог

Ана Пејовић: Културно наслеђе – замајац за будућност Европе

02/04/2018

Европска година културног наслеђа може бити прилика да преиспитамо оно што знамо у контексту савремених друштвених полемика. О потенцијалима културног наслеђа наших простора, као и његовом значају у европским оквирима разговарали смо с Аном Пејовић, координаторком удружења Крокодил.

Шта је за вас европско културно наслеђе?

Европско културно наслеђе представља разнолику, богату, инспиративну заједницу историјских артефаката, догађаја, мозаик који представља Европу у свој њеној ширини, као континент који у себи садржи толико дистинктних култура. Као такво, оно представља важан замајац и за будуће генерације, и основу за поновно размишљање и успостављање другачијих, динамичнијих односа како унутар једне заједнице, тако и међу различитим заједницама које чине Европу. Културно наслеђе пружа прилику за нове наративе, и за модерније читање и схватање културне историје, и њено повезивање са савременим добом.

Који историјски периоди и догађаји из српске историје су вама значајни и занимљиви са становишта заједничког европског културног простора, заједничке историје?

Пре свега, то би било наслеђе антифашизма. Иако није строго везан уз културу, он је у доба друге Југославије био основ за проналажење нових односа и нових наратива у промишљању културе. Његова слободарска начела, начела правде и морала јесу важан сегмент културног наслеђа ове земље.

Такође, ту је и период модернизације српске државе након коначног ослобођења 1863. године, кад Србија покушава да ухвати корак са западним земљама, и када се дешава отварање према тим културама.

Иако сигурно не најсветлији период српске историје, период владавине Османлија јако је интересантан и инспиративан спрам балканских земаља које су биле део Османског царства, али и ширег подручја Кавказа и Мале Азије, у којима постоје мање познате, али једнако интересантне културне сличности и испрепретаности.

Мени лично најдражи јесте управо период стварања социјалистичке Југославије, као модернизацијски процес који је културу имао високо у сопственим приоритетима. Омеђени језиком, припадамо истом културном простору о коме, нажалост, све мање знамо.

На које начине према вашем мишљењу треба развијати свест и оснаживати осећање припадности тој заједничкој историји и вредностима?

Пре свега проналажењем неутралног, савременог наратива који би био далеко и од националистичких тенденција, али и од идеолошких притисака. Важну улогу у томе требало би да има образовни систем, који је нажалост одувек оптерећен тренутним политичким струјањима.

Да ли бисте истакли неки пројекат савременог стваралаштва који се бави културним наслеђем који вам се посебно допада?

Сматрам да су сјајни почетни кораци направљени у пројекту Сењског рудника, као једног од сјајних примера индустријског наслеђа у Србији. Индустријско наслеђе је на посебно ниским гранама, па бих овај пројекат истакла, у нади да ће се и остварити првобитни планови оснивања града-музеја.

Да ли бисте истакли неки пројекат у области културног наслеђа који успешно сарађује са другим секторима?

Потенцијал који поједини пројекти културног наслеђа имају у транс-културалној сарадњи често се своде на пуко туристичко представљање. Позитивни примери сарадње кроз креативне индустрије јесу рецимо бренд Фолкк, који користи нематеријално наслеђе пиротског ћилима, и уопштено ручних радова.

На који начин ће ваша организација учествовати у обележавању Европске године културног наслеђа?

У овој години започињемо с пројектом Историчари против ревизионизма, који ће великим делом бити посвећен југословенском наслеђу.

 

Ана Пејовић (р. 1980 у Пријепољу, Србија, тада СФР Југославија), дипломирала је на одсеку за енглески језик и књижевност Филолошког факултета Универзитета у Београду. Од 2002. до 2008. године радила је у издавачкој кући Ренде као лекторка, асистенткиња уредника и уредница. Од 2009. до 2011. радила је у београдској подружници хрватске издавачке куће ВБЗ, као асистенткиња уредника и уредница. Током девет година рада у издаваштву, уредила је више од две стотине књига, углавном савремених наслова из региона и Европе. С енглеског је превела неколико књига, међу којима је и “Британски музеј пропада”, аутора Дејвида Лоџа. Године 2009. заједно с Владимиром Арсенијевићем оснива Удружење Крокодил, у ком ради као менаџерка пројеката и главна координаторка. Активно је укључена у све послове и области деловања Удружења Крокодил – фестивале, гостовања, с посебним нагласком на КРОКОДИЛову Кућу за писце.


Next Page »