Category Archives: Блог

Драгана Ћоровић: Културно наслеђе је и подлога и производ свеобухватне трансформације људског окружења

17/12/2018

Сви културолошки слојеви једне заједнице, налазе се, као отворена књига, пред читачима пејзажа, како пише географ Пирс Луис (Peirce Lewis), односно пред онима који знају да посматрају предео и да из њега „прочитају” сва симболичка значења физичког простора.

Шта је за вас европско културно наслеђе?

Допустићу слободу да овај појам, не занемарујући познату дефиницију културне баштине, посматрам првенствено кроз призму просторних проучавања, и да кажем да је за мене културно наслеђе истовремено и производ и подлога свеобухватне трансформације људског окружења, и да подразумева највреднији вид симболичког одраза физичког простора, кроз низ временских стратума. Европско културно наслеђе подразумева исто то, али наравно, на простору читавог континента, а услед историјских околности, и изван његових граница.

Који историјски периоди и догађаји из српске историје су вама значајни и занимљиви са становишта заједничког европског и културног простора, заједничке историје?

Истраживања којима се бавим у области историје и теорије архитектуре и урбанизма, временом су фокусирана на процес ране урбане модернизације, односно европеизације Београда у деветнаестом веку, са становишта трансформације урбаног пејзажа, а тиме имногобројних аспеката редефинисања просторних односа. Корените промене културног обрасца у Србији у деветнаестом веку, чине историјски и друштвени оквир у којем је београдски урбани пејзаж трансформисан и у оквиру којег је постепено губио карактеристике одређене отоманском градском културом, утицајем залеђа традиционалних хришћанских сеоских заједница и феудалним друштвеним системом. Проучавање свеобухватне трансформације Београда у периоду 1867-1914. године отвара широк хоризонт питања која се тичу и улоге и значаја културног наслеђа Балкана, у контексту модернизације града и пажљивог разматрања диверзитета европских културних парадигми, чиме се избегавају једнострана тумачења токова тог процеса и отвара поље за дубље разумевање узајамних утицаја.

На које начине према вашем мишљењу треба развијати свест и оснаживати осећање припадности тој заједничкој историји и вредностима?

Истраживањем начина на који се људско окружење мења кроз време упознајемо његове променљиве и сталне одлике, а тиме боље разумемо и међузависност свих процеса и актера у њему. Како пише географ Дејвид Козгроу (David Cosgrove), нови слој урбаног пејзажа ствара се и у садејству утицаја свих општеважећих и општеприхваћених начина на које одређена зајединца манифестује своју културу. Урбани пејзаж може да се схвати као методолошки оквир целовитог проучавања разнородних утицаја на културно наслеђе поднебља и свеобухватно сагледавање просторних одлика. Многобројни су начини, од институционализованог стручног образовања, до осталих видова перманентне едукације, организовања семинара, јавних предавања, и сл., који помажу да се кристалише дубинско познавање окружења. Почетком ове године министри културе држава потписница Европске културне конвенције (European Cultural Convention, 1954) и чланица Савета Европе (Council of Europe) потписали су Давоску декларацију (Davos Declaration, 2018: https://davosdeclaration2018.ch/programme/), под називом: Towards a high-quality Baukultur for Europе. Овај документ, поред указивања на драматичне изазове савременог света, износи ургентну потребу развијања нових приступа „за заштиту и унапређење културних вредности европске изграђене средине”, насупрот евидентним проблемима који се очитавају, између осталог, у „тривијализацији градње”, „недостатку умешног пројектовања”, „неодговорном коришћењу земљишта”, „девастирању историјског урбаног ткива”, чему смо сведоци и у нашој средини. Ова европска иницијатива, чије 23 тачке деловања пропагирају стварање високе вредности и квалитета свеобухватног концепта Baukultur, подразумева, поред осталог, свеукупност људског миљеа, односно „постојећих објеката, укључујући споменике и друге елементе културне баштине, као и пројектовање и изградњу савремених објеката, инфраструктуре, јавних простора и пејзажа”. Мислим да то може да буде заједничка платформа за развијање свести о заједничком наслеђу (и његовом савременом одразу у физичком простору), као процеса који би требало да удружи едукаторе, стручњаке, научнике, истраживаче у области културног наслеђа изграђене средине, и других сродних области.

Да ли бисте истакли неки пројекат савременог стваралаштва који се бави културним наслеђем који вам се посебно допада?

У њујоршком Музеју модерне уметности (Museum of Modern Art, МоМА), од јула 2018, до јануара 2019. постављена је изложба Toward a Concrete Utopia Architecture in Yugoslavia, 1948–1980, чији је куратор наш колега, архитекта, професор и историчар архитектуре,др Владимир Кулић (FAU – School of Architecture). Овај догађај је, у свом тексту на овом истом месту, објављеном фебруара 2018, истакла и професорка др Ирина Суботић. У међувремену, изложба је отворена, побрала је велики успех, скренула је пажњу на несумњиве квалитете хетерогеног југословенског архитектонског модернизма. Веома важним сматрам и иницијативе и догађаје који су проистекли из ове изложбе, као што је, на пример Међународни форум: Стварање конкретне утопије – архитектура Југославије 1848-1980, уреднице и ауторке архитекте Љубице Славковић, одржан у Центру за културну деконтаминацију у Београду у новембру 2018, са пратећим програмом у организацији Архитектонског факултета Универзитета у Београду и Architectuul, online платформе (Берлин).
У издању Музеја града Београда недавно је објављена књига ауторки, колегинице др Злате Вуксановић Мацура, научног сарадника Географског института „Јован Цвијић” САНУ и мср Ангелине Банковић, вишег кустоса Музеја града Београда, под називом: Мере града. Карте и планови из Збирке за архитектуру и урбанизам Музеја града Београда. Ова књига добила је другу награду, у категорији публикација, 27. међународног салона урбанизма, у новембру 2018. Монографија даје просторно-визуелне одлике планова и мапа Београда у периоду 1865-1969, откривајући богатство овог неправедно запретеног нивоа културног наслеђа града.

На који начин ће ваша установа учествовати у обележавању Европске године културног наслеђа?

Желела бих да истакнем један од догађаја на Шумарском факултету Универзитета у Београду, који припада наведеној категорији. Поводом Интернационалног дана предела, 20. октобра, на Шумарском факултету је, у сарадњи са Министарством за заштиту животне средине Републике Србије, организована изложба радова студената Одсека за пејзажну архитектуру и хортикултуру, под називом: Предео и образовање, којим су представљени резултати рада посвећеног стицању знања о планирању и пројектовању, о проучавању, заштити и уређивању предела. Изложба је била постављена и у оквиру IX Green Fest-а, Међународног фестивала зелене културе, одржаног у Дому омладине Београда, у новембру 2018.

Архитекта Драгана Ћоровић je доцент Шумарског факултета Универзитета у Београду. Бави се научним истраживањима у области историје и теорије архитекуре, урбанизма и пејзажа и урбане историје Београда. Искуство у високошколском образовању архитеката стицала је од 2000. године на Архитектонском факултету УБ, где је магистрирала код менторке др Љиљане Благојевић, 2008, на тему примене урбанистичког концепта вртног града у Београду, између два светска рата. Докторирала је на истом факултету, 2015, такође код менторке др Љиљане Благојевић, с темом трансформације урбаног пејзажа Београда у деветнаестом веку. Аутор је књиге Вртни град у Београду, 2009. Изабрана је за доцента на Одсеку за пејзажну архитектуру и хортикултуру Шумарског факултета УБ, 2016. године, где је наставник и предмета Савремена пејзажна архитектура и Урбани пејзаж: истраживање и разумевање.


Милена Милошевић Мицић: Дух нашег наслеђа

23/10/2018

Културно наслеђе као специфичност једне области, регије или земље, представља нераскидив је део европског, односно светског културног наслеђа. Било да је реч о Књажевцу, Тимочкој крајини, Србији или некој другој земљи, оно што препознајемо као „наше“ културно наслеђе, у најширем смислу, заправо јесте само један мали фрагмент или елемент корпуса светског културног наслеђа, историје света. Оно што је посебно питање које у великој мери утиче на однос и на начин опхођења према сопственом културном наслеђу, јесте питање вредновања и разумевања истог.

Културно наслеђе у спрези са природним окружењем чини културни пејзаж који на посебан начин одражава садејство људи и природе. Специфичне архитектонске целине, чаршије, мостови, појединачни споменици културе или споменичке целине само су неки су од елемената који стварају специфичну слику и доживљај одређеног места. Са друге стране најважнија одлика, потенцијал и богатство једног места јесу људи. Они одражавају „дух града“, шире и емитују поруке које су дубоко уткане у генетски код сваког живог бића. Они су преносиоци смисла, значења, сећања, идентитета…

Такав случај је и са књажевачком вароши који је, иако мала, изнедрила велике људе, и која данас као добитник награде Европска дестинација од изузетности (ЕДЕН) на посебан начин, својим шармом, богатим природним и културним наслеђем привлачи бројне истраживаче, посетиоце, туристе, авантуристе, гурмане, уживаче…

У том смислу, Завичајни музеј Књажевац, као „мали“, локални музеј, културно наслеђе књажевачког краја посматра и третира као највећи потенцијал за будућност, најзначајнији ресурс за одрживи развој локалне заједнице, који мада веома богат није и обновљив. Због тога, верујући у одрживу „употребу” културног наслеђа све своје програме и пројекте ослањамо на, и повезујемо са културним наслеђем, било материјалним или нематеријалним. Са друге стране, наш музеј развија различите програме и пројекте који подразумевају међународна партнерства, размене знања и искуства, заједничке активности. Учествовали смо и у програмима прекограничне сарадње, сарађивали са колегама из региона и са простора бивше Југославије, што свакако треба означити период који представља светле тренутке наше заједничке европске прошлости, без обзира на различита тумачења и доживљаје некадашње државе.

Музеји и установе културе чине део система образовања. Веома је важно да у свом раду, поред сталног рада на унапређењу квалитета рада установа културе и подизању свести о значају очувања и презентовања културног наслеђа, развијамо и образовне програме намењене најширој публици. Управо такав приступ даје нам прилику да податке до којих долазимо у свом раду повежемо са окружењем у којем се налазимо, са одређеним периодима и значајним историјским тренуцима, поредећи и правећи паралеле. Занимљиви за компарацију и разумевање онога што данас познајемо као европско наслеђе јесу период средњег века, ренесансе, барока, просветитељски и романтичарски покрет, индустријска револуција, и наравно неминовни ратови као и међуратни и послератни периоди, друга половина 20. века.

Важан корак ка тумачењу европског идентитета јесте укључивање Србије у велики међународни пројекат проучавања визуелне културе и приватног живота, учешће у пројектима попут Европеане. Такође, иницијатива за сертификовање европских културних рута, повезивање са колегама у региону и шире као и заједничко учешће на међународним конкурсима, коришћење међународних фондова и програми обележавања међународних манифестација (Дани европске баштине и др.). Има пуно појединачних примера сарадње наших установа културе са сродним европским установама. Свакако у том смислу, велику пажњу и поштовање заслужују активности Галерије Матице српске, номинација наших музеја за европску музејску награду (Старо село Сирогојно…), активности Музеја Југославије, Велика награда Европа Ностре за пројекат Гостуша и Векови Бача који са поносом можемо издвојити као вероватно најкомплекснији и најсвеобухватнији, проглашење Новог Сада за европску престоницу културе, као и многих других. Има и пуно сјајних примера сарадње наших установа културе са европским партнерима у оквиру „мањих“ пројеката.

По мом мишљењу, укључивање наших институција и установа у активности и програме Балканске мреже музеја и заједничке активности Културног наслеђа без граница на простору ширег региона доприносе новом вредновању и представљању заједничког европског идентитета и припадности. Не само у географском већ и сваком другом смислу. Овакве заједничке иницијативе, а нарочито њихова реализација, изнова потврђују припадност скупини европских народа и шаљу другачију поруку са простора Балкана.

Обележавање Европске године културног наслеђа има изузетан значај за све нас. За наслеђе уопште. Два програма Завичајног музеја Књажевац носе националну ознаку ЕГКН, један је посвећен обележавању стогодишњице завршетка Првог светског рата, а други се бави очувањем елемената нематеријалног наслеђа и едукацијом, што нипошто не значи да се друге активности не могу ставити у шири контекст европског наслеђа. Наш музеј подједнако брине о приступачности програма и објеката особама са инвалидитетом (Музеј за све-музеј за понети), подржава и развија програм социјалног предузетништва чији је циљ очување традиционалних заната и техника (Нити које повезују), знања и вештина (Летња школа традиционалних заната), већ дуги низ година спроводи активности у циљу развоја образовног туризма (Образовна авантура Завичајног музеја), подржава развој културног туризма (Пут римских царева, Винске руте Србије, Дунавски пут вина) и покушава да користећи савремене технологије приближи садржаје новој публици.

Милена Милошевић Мицић је мастер историје уметности и музејски експерт, а ради као виши кустос и вршилац дужности директорке Завичајног музеја у Књажевцу. Последњих 16 година посветила је музејској професији као кустос, едукатор, стручњак за односе са јавношћу, менаџер пројеката и директорка са главним циљем да развије нову улогу музеја у локалној заједници путем разних музејских програма, пројеката и тумачења и представљања збирки предмета. Верује да су музеји јавни простори отворени за свакога, форуми за отворене дијалоге и дебате, места јединствених вредности заједничког наслеђа. Поља у којима је стручна су: историја уметности, музејске студије и херитологија, управљање музејима и маркетинг у култури, управљање збиркама предмета, доступност и друштвена инклузија, културни и образовни туризам и управљање пројектима. Чланица је ИКОМ-а (Међународног савета mузеја), Музејског друштва Србије (Одељење за историју уметности, педагогију и односе са јавношћу и маркетинг) и поносна чланица Управног одбора и приступне групе балканске мреже и чланица Америчке алијансе музеја.


Eлена Васић Петровић: Наслеђе у нашим рукама

03/10/2018

Шта је за вас европско културно наслеђе?

Промишљање о европском културном наслеђу подразумева у исто време сагледавање комплексности трајања и преплитања векова и миленијума, бројних народа и цивилизација, а у исто време иједноставности осећаја континуитета, који је садржан у сваком свесном људском бићу,које на овим просторима живи.
Чињеница да је наслеђе свуда око нас и део наших живота, па самим тим и да сви ми припадамо негде и нечему, кључни су за његово разумевање и очување, било да се ради о приватном легату, личном делићу историје или националним споменицима културе или збиркама.

Који историјски периоди и догађаји из српске историје су вама значајни и занимљиви са становишта заједничког европског културног простора, заједничке историје?

Генерално сам противник коришћења уврежених израза и термина као што су „Србија на раскршћу истока и запада“ и сл. али чињеница је да је овај наш простор заиста кроз историју био поприште великих преокрета и турбуленција, да су и моћни запад и велики исток долазили и одлазили, тражећи и налазећи свој интерес управо на овој нашој земљи и то и даље траје. Самим тим, наша и европска историја су једна и нераздвојива целина.

Постоје светли моменти у нашој историји када су наши ствараоци надограђујући своје квалитете и вештине, знањем и искуством других цивилизација и народа, успели да се уздигну високо изнад својих узора и учитеља, али и изнад свога времена, и то је оно што треба да представља наш понос и инспирацију за будућност. Таквих примера има у свим сферама живота, а било их је небројено много и у дугој историји и богатој култури српског народа.

На који начин ће ваша установа учествовати у обележавању Европске године културног наслеђа?

Од првог сусрета са наслеђем, преко бројних искустава, као студента, сарадника и директора Завода, до оснивача једне невладине организације, не могу се отети утиску, да је наше наслеђе дефинитивно најсигурније у рукама младих.

Симболично, један од едукативних програма УНЕСКО-а, намењен људима до 26 година, а који се односи на волонтерске кампове широм планете земље, носи управо овај назив – „Наслеђе у нашим рукама“. Ту лежи сва мудрост и сва наша прошлост и светла будућност, у рукама оних који ће доносити одлуке у годинама које долазе. Неколико је кључних момената садржано управо у тој реченици. Прво, младалачки ум жељан је знања и признања, а сусрет са наслеђем задовољиће обе ове потребе. Наслеђе је непресушан извор информација, а брига о њему пружа велику сатисфакцију, буди свест о његовом значају и ствара нераскидиву везу са нечим што вапи за континуираном пажњом и негом. Друго, енергија коју носе млади људи, нарочито на почетку својих професионалних каријера, не може се упоредити ни са чим другим, па је њено каналисање у ову тако осетљиву и значајну сферу културе, засигурно заиста велики корак ка бољој будућности. Треће, можда најважније, исказано је кроз мудрост античких филозофа и сублимира на неки начин претходне две тезе, а тако лако применљиво управо на нашу причу: едуковати ум, а не и срце, безвредно је. Са наслеђем нема грешке, оба ће аспекта бити задовољена.

Фондација архитекта Александар Радовић фокусирана је управо на младе људе, па је за нас и ова година посвећена програмима који су пре свега намењени њима. У марту месецу доделили смо друго по реду Признање, које носи име нашег цењеног колеге и једног од најплодоноснијих конзерватора, које је Србија икада имала. Признање архитекта Александар Радовић установљено је управо да подржи младе ствараоце који су већ имали додира са наслеђем у свом раду или се овим темама успешно и озбиљно баве.

Недавно завршени двонедељни волонтерски рестаураторски камп под називом „Усвоји домаћинство у Гостуши“, део је великог међународног програма, који је обухватио 15 пројеката из 8 земаља, а реализован је у сарадњи са организацијом European Heritage Volunteers из Вајмара у Немачкој. Ово је пројекат који је имао ознаку Европске године културног наслеђа 2018. и у Немачкој и код нас, а представља заокруживање дугогодишњег рада на тзв.”каменом селу” на Старој планини. Почели смо 2010, обавили обимна истраживања 2012. и 2013. године и систематизовали све податке у оквиру Студије, која је публикована 2015, а већ 2016.године донела је Србији прву награду Европа Ностра и Grand-Prix Европске уније.

Програми за најмлађе нас очекују ових дана у оквиру манифестације „Ноћ истраживача“, када ћемо се представити интерактивним едукативним игрицама обједињеним под насловом „Приче из камена“, када ћемо представити занимљивости са једног од наших најзначајнијих археолошких налазишта, Царичин град. Наравно, током целе године кроз редовне активности, дефинитивно смо фокус ставили управо на Европску годину културног наслеђа, а све у жељи да пре свега што више људи информишемо управо о постојању таквог програма и о чињеници да Србија на неки начин равноправно учествује у њему, као и друге европске земље, те да за то нису потребна ни велика финансијска средства, нити велики напори, већ да свако може дати свој мали допринос.

Елена Васић Петровић је рођена 1978. године у Пироту. Дипломирала је на Грађевинско-архитектонском факултету у Нишу 2004. године. Исте године почела да ради у Заводу за заштиту споменика културе Ниш (2004. – 2012. сарадник, 2012. – 2017. директор). Специјализовала рестаурацију камена 2011. године (ISCP/Roma_Italy и ЦИК/Београд_Србија) и Менаџмент археолошких локалитета са мозаицима (Getty Conservation Institute/LA_USA).
Аутор је: 7 изложби, новинског фељтона, 30 радова и чланака и 3 публикације, све из области заштите културног наслеђа. Оснивач и главни уредник “Стубова баштине” гласника Завода за заштиту споменика културе Ниш. Добитник признања Европа Ностра и Гранд-При награде Европске уније 2016 за Студију заштите села Гостуша у општини Пирот. Оснивач и управитељ Фондације архитекта Александар Радовић.


Јасна Димитријевић: Коларац у години културног наслеђа

03/05/2018

Шта је за вас европско културно наслеђе?

Заједничка прошлост и заједничка будућност! Поштовање својих и прихватање вредности других народа. Потреба да упознајемо једни друге. Богатство културних различитости.
Језик, писмо, личне архиве, успомене, породично наслеђе, обичаји, сећања, споменици, архитектура, археолошка налазишта, музејске збирке, музика, графити, култура одевања….Све оно што носимо са собом одласком и животом у другим земљама и оно што усвајамо из других култура и доносимо враћајући се кући.

Који историјски периоди и догађаји из српске историје су вама значајни и занимљиви са становишта заједничког европског културног простора, заједничке историје?

У својим путовањима по европским градовима, посебно ми је интересантно да анализирам имена улица на мапама и таблама као својеврсним причама о историји града, земље.

Средњи век, Први светски рат, Други светски рат-краљевина, па партизани и четници. Ратови на простору бивше Југославије, распад државе у којој сам се родила и одрастала… Имам потпуно другу перцепцију ових историјских догађаја данас, у односу на време када сам у школи учила и сазнавала о томе. Што више сазнајем, читајући историјску литературу, не само домаћу, све више сам збуњена. Али, читање дела савремене књижевности ми даје могућност искрене, другачије, људске перцепције историјских догађаја. У књижевним делима су исписани и описани у свим нијансама доживљаји и емоције људи у различитим историјским контекстима. То ми увек даје више простора за размишљање о европском културном наслеђу, него укрштање историјских чињеница и артефаката.

На које начине према вашем мишљењу треба развијати свест и оснаживати осећање припадности тој заједничкој историји и вредностима?

Прилика и могућност да се путује по Европи је најважнија за развијање свести о европском културном наслеђу. Упознавање и дружење с људима из других земаља. Читањем поезије и прозе европских писаца, одласком у позориште, гледањем европских филмова, документарних и играних, одласком у галерије и музеје. У суштини, развијањем културних потреба и навика.

Да ли бисте истакли неки пројекат савременог стваралаштва који се бави културним наслеђем који вам се посебно допада?

Документарни филм „Чија је ово песма“, али и остале документарне филмске продукције које се баве причама обичних људи из различитих делова Европе. Фестивал дугометражног документарног филма ,,7 величанствених“, Филмски фестивал „Слободна зона“, Позоришна представа ЦАРСТВО НЕБЕСКО, премијерно изведена на Битеф фестивалу, у копродукцији Народног позоришта и Битеф театра. Октобарски салон у Београду, Бијенале у Венецији, Бемус Фестивал, Wоmеx фестивал, Нова фестивал у Панчеву, музички фестивали у Румунији, ТодоМундо Фестивал, манифестација Дани Београда… Књижевност ̶ књижевни преводи ̶ Томас Бернхард, Амин Малуф, Орхан Памук, Црњански, Андрић, Киш…

Да ли бисте истакли неки пројекат у области културног наслеђа који успешно сарађује са другим секторима?

Европски пројекат о културним рутама у којем учествује и Србија, кроз активност Туристичке организације Србије. Дунав, Сава… Неколико година, а можда и деценију уназад су важни пројекти из области туризма и културе који се тематски баве Дунавом, кроз активности канцеларија Дунавског центра. Дунав као повод и инспирација за промишљање историје на европском простору. У почетку сам тематске пројекте на Дунаву посматрала као туритичке атракције и манифестације, музичке или забавне поред и на води…. А онда сам схватила да је Дунав повод и невероватна инспирација за суочавање, кроз пројекте у култури, са историјом, границама и поделама у историји са једне и друге стране реке. Обичаји, традиција, исхрана, свакодневне навике, живот и судбине људи поред Дунава, колико су и да ли су различити, у историјским околностима које су се догађале, дуж обале реке која протиче кроз највећи део Европе? Дунав као повод у стварању новог културног идентитета и заједништва становника на облама Дунава.

Други пример, индустријско наслеђе и културни центри који су настали у напуштеним фабрикама и војним објектима од краја осамдесетих, као својеврстан културни покрет у односу на институционалну културу. Уствари, независна културна сцена у целини, од краја осамдесетих година. Продукција и рад ових, независних инстутиција је унапредила комуникацију и културну размену у недостатку истих од стране званичних институционалних система.

Дигитализација као посебно актуелна тема код нас изузетно је важна у промени свести грађана и институција о досупности и новом виду комуникације у свим областима културног наслеђа, у духу дигиталног и виртуелног света у коме живимо. Потреба за упознавањем, дељењем, разменом применом нових технологија је још једна, већа могућност за креирање и представљање европског културног идентитета.

Посебно бих истакла Европеанине пројекте који имају велики значај у грађењу свести о европском културном наслеђу. На пример, током ове, 2018. године Европеана ће радити на тематској збирци посвећеној миграцијама у, из и кроз Европу. На основу документационих материјала институција и појединаца о траговима материјалне културе али и личне приче и архиве о миграцијама у Европи током више векова, представиће се прича о њиховом утицају на науку и уметност европског културног простора.

На који начин ће ваша установа учествовати у обележавању Европске године културног наслеђа?

На Коларцу је у току, у сарадњи са канцеларијом ЕУ инфо центра у Београду, до почетка маја, изложба фотогафија поводом обележавања Године Европског културног наслеђа-фотографски докуметни из архиве Европеане.

Од јесени па до краја године, у сарадњи са Музиколошким институтом Српске академије наука и уметности, а поводом њиховог јубилеја 70 година постојања, приредићемо неколико предавања о музичком културном наслеђу, а неке од тема су: Музика у приватном животу Срба у 19.веку, Музика у српским заробљеничким позориштима током Великог рата, па Интернационалне звезде на концертном подијуму Коларца од 1932. до 1941. године, музичко стваралаштво наших аутора у свету…И друге интересантне теме из историје музике.

Посебно нам је у фокусу ове године дигитализација архивске грађе Коларца, као својеврсна историја културе и музичке уметности од 1932. године до данас. Још нисмо обезбедили потребну опрему у вези са релизацијом ових активности, али смо свесни да је то наш приоритет и обавеза према будућим генерацијама.


Блог

Нина Михаљинац: Култура сећања и европски контекст

19/04/2018

Сећања – макар она значајна, конститутивна за идентитет, било лична или колективна – могу бити позитивна, подстицајна, и негативна, трауматска. Међутим, проблеми у међународним (интеретничким, интеркултурним…) односима настају када су осећања поводом истих догађаја противречна – за неке лепа и ослобађајућа, за друге болна и непожељна. Различити погледи на заједничку историју могу бити повод за стварање конфликата, и ми у југоисточном делу Европе то добро знамо. Због сложене историје континента – од племенитих дела и открића, до невољних миграција и ратова, као и услед бројних дисторзија и политичких ревизија, европско сећање је преплављено разним осећањима: поносом, задовољством, срећом, надом, али и кривицом, тугом, жаљењем, стидом, понижењем, страхом, збуњеношћу.

Рекла бих да је зато од суштинске важности да не престанемо да постављамо питања о европској прошлости, да мотримо на то како (о)сећамо, да одржавамо дијалог о прошлости живим. Прошлост се не сме “музеализовати”, не смемо да “подвучемо црту” – како то сматра Тодор Куљић, социолог и аутор студије Култура сећања. Година када се обележава Европска година културног наслеђа управо може да служи као повод за ово подсећање.

Имајући то све у виду, мислим да је пожељно да професионалци у култури раде на откривању, јавном приказивању и одржавању свих, чак и конфликтних наратива сећања, и да тако подстичу размену и разумевање, превазилажење колективних траума и симболичких друштвених подела. Најкрупнији задатак у том послу јесте проналажење модела представљања прошлости који ће уважити различита осећања (и страхове и наду, и понос и понижење) и заиста подстаћи повезивање, а не продубљивати конфликте. Изложбе, дебате и други пројекти који производе и потврђују само један, ексклузивни наратив прошлости највероватније неће помоћи лечењу друштва и охрабривању слободе говора. С друге стране, осетљивост према другима и другачијим верзијама прошлости, њихово уважавање и интегрисање у јавну сферу, дакле: емпатија, стварање тестимонијалне алијансе, инклузивно сећање – вероватно то могу. Искази сећања, сведочење, терапија – све су то двосмерни процеси који подразумевају укљученост заинтересованих наклоњених слушалаца и ослобађање, стварање блискости и поверења, у крајњој линији: спокој и мир.

Колико је културна и језичка разноликост Европе њена снага, толико може бити и слабост – и то је оно што обавезно треба имати у виду при осмишљавању и реализацији пројеката културне баштине у Европи. Они треба да буду истински отворени, а та отвореност подразумева поштовање себе и других, с којим долази испремност на учење, преиспитивање и прихватање разлика. Поред таквог приступа представљању прошлости, једнако је важно – са становишта савремености и у интересу будућности – осветљивати друштвене механизме писања прошлости, оснаживати критичко мишљење, медијску писменост и истраживачки дух код свих, а посебно младих људи.

Нина Михаљинац (Београд 1987) је доцент на Факултету драмских уметности у Београду и УНЕСКО катедри за менаџмент у култури и културну политику, Универзитета уметности у Београду. Такође ради као менаџер пројеката у Деску Креативна Европа Србија. Докторирала је на Теорији уметности и медија на Универзитету уметности у Београду. Учествовала је у бројним националним и међународним културним и научним пројектима у области културне политике, менаџмента у култури и културе сећања. Објавила је бројне чланке и три књиге: Културна дипломатија: уметност, фестивали, геополитика (ур. Милена Драгићевић Шешић), Деск Креативна Европа Србија и Факултет драмских уметности у Београду (Београд, 2017), Развој публике у Србији (ур. Димитрије Тадић), Деск Креативна Европа Србија и Министарство културе и информисања РС (Београд, 2015) и Кључни појмови галеријског менаџмента (Београд, 2012).


Next Page »