Irina Subotić: Srbija u Evropskoj godini kulturnog nasleđa

Irina Subotić: Srbija u Evropskoj godini kulturnog nasleđa

Ove godine se u celoj Evropi obeležava Evropska godina kulturnog nasleđa. Razgovarali smo s Irinom Subotić, predsednicom organizacije Evropa Nostra Srbija i dugogodišnjom profesorkom i kustoskinjom Narodnog muzeja i Muzeja savremene umetnosti u Beogradu o tome šta je evropsko kulturno nasleđe i na koje načine treba razvijati svest o njemu.

Šta je za vas evropsko kulturno nasleđe?

To nisu samo Versaj i Ermitaž, Akropolj i Dečani… I mali trag, materijalne ili nematerijalne prirode, u zabačenom delu Evrope, može se smatrati delom evropskog kulturnog nasleđa. Ukoliko je vezan za neki značajan datum a ima i lokalnu tradiciju, ukoliko doprinosi boljem sagledavanju evropske i svetske istorije i kulture, ukoliko ima posebne karakteristike koje obogaćuju evropsku i svetsku civilizaciju, a pre svega ukoliko je oko njega sačuvano sećanje i izgrađena vrednost koja se brižljivo čuva i prenosi s generacije na generaciju. Ovo nije definicija evropskog kulturog nasleđa – već ono što smatram da bi trebalo uzimati u obzir kako bi veliko iskustvo i bogatstvo ličnosti, ideja, ostvarenja i događaja kroz čitavu istoriju Evrope bilo sačuvano i zaštićeno – posebno u vreme novih i brzih, globalnih promena.

Koji istorijski periodi i događaji iz srpske istorije i elementi kulturne baštine su vama značajni i zanimljivi sa stanovišta zajedničkog evropskog kulturnog prostora, zajedničke istorije?

Prethodni odgovor je već podrazumevao da smatram značajnim na evropskom nivou sve periode koji su ostavili određene karakteristične belege i u našoj istoriji: nijedan spomenik nije identičan, za svaki se vezuje neka osobenost – jedinstvena u Evropi i zanimljiva radi poređenja sa drugim podnebljima. To važi i za naše običaje, za naše kulturne predele, a svakako se odnosi i na najstarije, preistorijske pa zatim antičke lokalitete, kao i za srednjovekovno nasleđe nastajalo pod uticajem Vizantije, ali i u brojnim sustretima sa zapadno-evropskim kulturama. Šteta je što je veliki deo otomanskog nasleđa uništen i zanemaren, jer bi mogao da svedoči danas o viševekovnim uticajima ove kulture na našu. Modernizacijski tokovi od XVII i XVIII veka pa tokom XIX i XX, imaju takođe svoje osobenosti, jer se na našem tlu uvek spajao Istok sa Zapadom, a uticaji dolazili i sa Severa i sa Juga. Pri tome se danas pomno u svetu istražuju jugoslovenska socijalistička iskustva u oblasti arhitekture i memorijala. Tako Muzej moderne umetnosti u Njujorku tome posvećuje ove godine jednu veliku izložbu; na njoj radi briljantan mladi istoričar arhitekture dr Vladimir Kulić, diplomac beogradskog Arhitektonskog fakulteta.

Međutim, mi se lako, iz ideoloških, a sigurno i iz neznanja i lične koristi, odričemo i uništavamo tu baštinu – kad god možemo. Za to nisu kriva samo mnoga neprijateljska osvajanja i bombardovanja – već volja moći, vlasti i prizemnih interesa. Primeri za to samo u Beogradu su bezbrojni: u ulici Miloša Velikog rušenje jednog dela Generalštaba arh. Nikole Dobrovića i drugih zgrada iz perioda socijalističkog modernizma; šoping mol Rajićeva usred najlepšeg građanskog jezgra; planirano uništavanje Studentskog trga ispod kojeg su neistraženi ostaci rimskog logora; nagoveštena gondola koja će, kao i dizanje Beograda na vodi, izobličiti istorijsku vizuru tvrđave, ovekovečenu na mnogim crtežima i gravirama počev od srednjeg veka… Sem ovih istorijskih, arhitektonskih, urbanističkih, estetskih, stručnih razloga – mora se govoriti o mnogim drugim problemima koji se za ovo vezuju – socijalni, finansijski, ekološki… i ima još mnogo primera.

Na koje načine prema vašem mišljenju treba razvijati svest i osnaživati osećanje pripadnosti toj zajedničkoj istoriji i vrednostima?

Ništa bez vaspitanja, odgajanja od malih nogu: u porodici, obdaništima i školama. I to na duge staze! Ali ne rečima i strogim lekcijama, već dobrim primerima; ne rialiti emisijama na (gotovo) svim televizijskim kanalima ili primitivnim reklamama. O tome se već godinama govori ali niko nema ni volje ni snage da promeni naš vaspitni sistem. Mediji samo odmažu…

Da li biste istakli neki projekat savremenog stvaralaštva koji se bavi kulturnim nasleđem koji vam se posebno dopada?

Mnogo je umetnika koji su svoje stvaralaštvo sjajno povezali sa kulturom sećanja, kao da se radi o rekapitulaciji prošlosti i nekoj vrsti zebnje od neizvesne budućnosti… Mogla bih mnoge umetnike da pomenem. Istaći ću ovom prilikom samo izvanredne radove Marije Dragojlović: koristila je stare porodične fotografije, koje je majstorski uvećao Vladimir Popović, a ona im je svojim intervencijama udahnula novi život, sačuvala od zaborava i napravila fantastičnu sponu starog i novog, posebno u spoju sa sopstvenim crno-belim fotografijama Venecije – tog čudesnog grada koji joj je prirasao za srce i kojem je darovala svoje posebno osećajno viđenje kroz objektiv.

Da li biste istakli neki projekat u oblasti kulturnog nasleđa koji uspešno sarađuje sa drugim sektorima?

I u toj oblasti ima dosta zanimljivih i važnih projekata. Ističem našu malu ekipu Evrope Nostre Srbija i dr Višnju Kisić, generalnu sekretarku koja okuplja saradnike i redovno organizuje širom Srbije, pa i regiona, raznovrsne edukativne radionice vezane za svest o očuvanju baštine.

Pre dvadesetak godina, u ono teško vreme pred NATO bombardovanje, u okviru Grupe 484 pokrenut je zanimljiv projekat Saveta Evrope koji smo mogli i mi da primenimo, iako smo bili pod sankcijama. Pod nazivom Jedna škola – jedan spomenik radili smo sa školama u nekoliko gradova Srbije, podsticali profesore ili nastavnike iz istorije, srpskog jezika, likovnog obrazovanja ili filozofije – ko god je bio zainteresovan da sa đacima svoje škole „prisvoji“ neko obližnje mesto, uglavnom napušteno ili zapušteno, da istraži njegovo poreklo i nastoji da ga sačuva. Došlo do vrlo lepih rezultata jer su đaci zavoleli taj novi način obrazovanja, traganja po arhivama i medijima, u razgovorima sa starijim žiteljima ili specijalistima za posebne oblasti. Za pojedine objekte – stari zid, grobno mesto, kapelu, napušten magacin i sl., obezbedili su čišćenje i malu obnovu, pa onda sve to čuvali, pisali o tome. Tako je nekoliko nekad neuočljivih spomeničkih belega – razume se ne na nivou evropskog nasleđa! – pronašlo svoje mlade poklonike i na taj način, možda, obezbedilo i svoj dogoročniji život. Nažalost, ovaj projekat nije nastavljen, nije postao deo sistema obrazovanja po školama. Neke druge „vrednosti“ vladaju…

Na koji način, prema vašem mišljenju, domaće organizacije i sistem kulture u Srbiji treba da obeleže Evropsku godinu kulturnog nasleđa?

Opet se vraćam na dopunsko obrazovanje, na dobre primere koje treba slediti, a takvih primera je u Evropi mnogo. Mogu se držati zanimljiva, popularna predavanja o našim i o evropskim najznačajnijim spomenicima svih epoha, organizovati radionice za mlade i najmlađe i napraviti serija izložbi koje bi pokazale sisteme očuvanja baštine širom Evrope, najuspešnije rezultate u tojoblasti, kako se neguje tradicija u raznim oblastima nasleđa, kako se radi s publikom, posebnom sa mladima, kako se žitelji bore da očuvaju svoju okolinu na lokalnom nivou, kako učestvuju u donošenju odluka šta je za njih najvažnije… Tuđe odlične primere mogli bismo i mi da „usvojimo“, kako bi oni postali i naši.

Ali, za to nije dovoljno da postoji samo civilni sektor i dobra volja pojedinaca. Za to bi bilo potrebno da sistem kulture u našoj zemlji bude oslobođen mnogih nataloženih negativnih slojeva – od partijskih do uskih, često ličnih i lukrativnih interesa, od retrogradnih, konzervativnih kriterijuma i nedostatka znanja do sve naglašenijeg primitivizma, samozadovoljstva i samodovoljnosti. Našu pogledi bi trebalo kritički da budu upućeni ka sadašnjosti i kreativno ka budućnosti, a ne patetično ka simuliranoj, blistavoj prošlosti kojom nas obasipaju i zagušuju slobodan protok novih ideja.

Irina Subotić je potpredsednica i član Upravnog odbora panevropske organizacije Europa Nostra, i predsednica Evropa Nostra Srbije. Doktor je istorije umetnosti, predaje na master programima Interdisciplinarnih studija Univerziteta umetnosti u Beogradu. Bila je decenijama kustos Muzeja savremene umetnosti i Narodnog muzeja u Beogradu. Organizovala brojne izložbe avangardne i moderne umetnosti, učestvovala na mnogim kongresima i simpozijumima u zemlji i svetu i objavila više studija i monografija. Član više nacionalnih i međunarodnih stručnih i nevladinih organizacija: AICA, ICOM. Pored istorije savremene umetnosti posebna polja interesovanja, rada i istraživanja su joj muzeologija, muzejska edukacija i angažovanje civilnog sektora u zaštiti i promovisanju kulturnog nasleđa.