Nina Mihaljinac: Kultura sećanja i evropski kontekst

Nina Mihaljinac: Kultura sećanja i evropski kontekst

Sećanja – makar ona značajna, konstitutivna za identitet, bilo lična ili kolektivna – mogu biti pozitivna, podsticajna, i negativna, traumatska. Međutim, problemi u međunarodnim (interetničkim, interkulturnim…) odnosima nastaju kada su osećanja povodom istih događaja protivrečna – za neke lepa i oslobađajuća, za druge bolna i nepoželjna. Različiti pogledi na zajedničku istoriju mogu biti povod za stvaranje konflikata, i mi u jugoistočnom delu Evrope to dobro znamo. Zbog složene istorije kontinenta – od plemenitih dela i otkrića, do nevoljnih migracija i ratova, kao i usled brojnih distorzija i političkih revizija, evropsko sećanje je preplavljeno raznim osećanjima: ponosom, zadovoljstvom, srećom, nadom, ali i krivicom, tugom, žaljenjem, stidom, poniženjem, strahom, zbunjenošću.

Rekla bih da je zato od suštinske važnosti dane prestanemo da postavljamo pitanja o evropskoj prošlosti, da motrimo na to kako (o)sećamo, da održavamo dijalog o prošlosti živim. Prošlost se ne sme “muzealizovati”, ne smemo da “podvučemo crtu” – kako to smatra Todor Kuljić, sociolog i autor studije Kultura sećanja. Godina kada se obeležava Evropska godina kulturnog nasleđa upravo može da služi kao povod za ovo podsećanje.

Imajući to sve u vidu, mislim da je poželjno da profesionalci u kulturi rade na otkrivanju, javnom prikazivanju i održavanju svih, čak i konfliktnih narativasećanja, i da tako podstiču razmenu i razumevanje, prevazilaženje kolektivnih trauma i simboličkih društvenih podela. Najkrupniji zadatak u tom poslu jeste pronalaženje modela predstavljanja prošlosti koji će uvažiti različita osećanja (i strahove i nadu, i ponos i poniženje) i zaista podstaći povezivanje, a ne produbljivati konflikte. Izložbe, debate i drugi projekti koji proizvode i potvrđuju samo jedan, ekskluzivni narativ prošlosti najverovatnije neće pomoći lečenju društva i ohrabrivanju slobode govora. S druge strane, osetljivost prema drugima i drugačijim verzijama prošlosti, njihovo uvažavanje i integrisanje u javnu sferu, dakle: empatija, stvaranje testimonijalne alijanse, inkluzivno sećanje – verovatno to mogu. Iskazi sećanja, svedočenje, terapija – sve su to dvosmerni procesi koji podrazumevaju uključenost zainteresovanih, naklonjenih slušalaca i oslobađanje, stvaranje bliskosti i poverenja, u krajnjoj liniji: spokoj i mir.

Koliko je kulturna i jezička raznolikost Evrope njena snaga, toliko može biti i slabost – i to je ono što obavezno treba imati u vidu pri osmišljavanju i realizaciji projekata kulturne baštine u Evropi. Oni treba da budu istinski otvoreni, a ta otvorenost podrazumeva poštovanje sebe i drugih, s kojim dolazi ispremnost na učenje, preispitivanje i prihvatanje razlika. Pored takvog pristupa predstavljanju prošlosti, jednako je važno – sa stanovišta savremenosti i u interesu budućnosti – osvetljivati društvene mehanizme pisanja prošlosti, osnaživati kritičko mišljenje, medijsku pismenost i istraživački duh kod svih, a posebno mladih ljudi.

Nina Mihaljinac (Beograd 1987) je docent na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu i UNESKO katedri za menadžment u kulturi i kulturnu politiku, Univerziteta umetnosti u Beogradu. Takođe radi kao menadžer projekata u Desku Kreativna Evropa Srbija. Doktorirala je na Teoriji umetnosti i medija na Univerzitetu umetnosti u Beogradu. Učestvovala je u brojnim nacionalnim i međunarodnim kulturnim i naučnim projektima u oblasti kulturne politike, menadžmenta u kulturi i kulture sećanja. Objavila je brojne članke i tri knjige: Kulturna diplomatija: umetnost, festivali, geopolitika (ur. Milena Dragićević Šešić), Desk Kreativna Evropa Srbija i Fakultet dramskih umetnosti u Beogradu (Beograd, 2017), Razvoj publike u Srbiji (ur. Dimitrije Tadić), Desk Kreativna Evropa Srbija i Ministarstvo kulture i informisanja RS (Beograd, 2015) i Ključni pojmovi galerijskog menadžmenta (Beograd, 2012).