Category Archives: Blog

Dragana Ćorović: Kulturno nasleđe je i podloga i proizvod sveobuhvatne transformacije ljudskog okruženja

17/12/2018

Svi kulturološki slojevi jedne zajednice, nalaze se, kao otvorena knjiga, pred čitačima pejzaža, kako piše geograf Pirs Luis (Peirce Lewis), odnosno pred onima koji znaju da posmatraju predeo i da iz njega „pročitaju” sva simbolička značenja fizičkog prostora.

Šta je za vas evropsko kulturno nasleđe?

Dopustiću slobodu da ovaj pojam, ne zanemarujući poznatu definiciju kulturne baštine, posmatram prvenstveno kroz prizmu prostornih proučavanja, i da kažem da je za mene kulturno nasleđe istovremeno i proizvod i podloga sveobuhvatne transformacije ljudskog okruženja, i da podrazumeva najvredniji vid simboličkog odraza fizičkog prostora, kroz niz vremenskih stratuma. Evropsko kulturno nasleđe podrazumeva isto to, ali naravno, na prostoru čitavog kontinenta, a usled istorijskih okolnosti, i izvan njegovih granica.

Koji istorijski periodi i događaji iz srpske istorije su vama značajni i zanimljivi sa stanovišta zajedničkog evropskog i kulturnog prostora, zajedničke istorije?

Istraživanja kojima se bavim u oblasti istorije i teorije arhitekture i urbanizma, vremenom su fokusirana na proces rane urbane modernizacije, odnosno evropeizacije Beograda u devetnaestom veku, sa stanovišta transformacije urbanog pejzaža, a time i mnogobrojnih aspekata redefinisanja prostornih odnosa. Korenite promene kulturnog obrasca u Srbiji u devetnaestom veku, čine istorijski i društveni okvir u kojem je beogradski urbani pejzaž transformisan i u okviru kojeg je postepeno gubio karakteristike određene otomanskom gradskom kulturom, uticajem zaleđa tradicionalnih hrišćanskih seoskih zajednica i feudalnim društvenim sistemom. Proučavanje sveobuhvatne transformacije Beograda u periodu 1867-1914. godine otvara širok horizont pitanja koja se tiču i uloge i značaja kulturnog nasleđa Balkana, u kontekstu modernizacije grada i pažljivog razmatranja diverziteta evropskih kulturnih paradigmi, čime se izbegavaju jednostrana tumačenja tokova tog procesa i otvara polje za dublje razumevanje uzajamnih uticaja.

Na koje načine prema vašem mišljenju treba razvijati svest i osnaživati osećanje pripadnosti toj zajedničkoj istoriji i vrednostima?

Istraživanjem načina na koji se ljudsko okruženje menja kroz vreme upoznajemo njegove promenljive i stalne odlike, a time bolje razumemo i međuzavisnost svih procesa i aktera u njemu. Kako piše geograf Dejvid Kozgrou (David Cosgrove), novi sloj urbanog pejzaža stvara se i u sadejstvu uticaja svih opštevažećih i opšteprihvaćenih načina na koje određena zajedinca manifestuje svoju kulturu. Urbani pejzaž može da se shvati kao metodološki okvir celovitog proučavanja raznorodnih uticaja na kulturno nasleđe podneblja i sveobuhvatno sagledavanje prostornih odlika. Mnogobrojni su načini, od institucionalizovanog stručnog obrazovanja, do ostalih vidova permanentne edukacije, organizovanja seminara, javnih predavanja, i sl., koji pomažu da se kristališe dubinsko poznavanje okruženja. Početkom ove godine ministri kulture država potpisnica Evropske kulturne konvencije (European Cultural Convention, 1954) i članica Saveta Evrope (Council of Europe) potpisali su Davosku deklaraciju (Davos Declaration, 2018: https://davosdeclaration2018.ch/programme/), pod nazivom: Towards a high-quality Baukultur for Europе. Ovaj dokument, pored ukazivanja na dramatične izazove savremenog sveta, iznosi urgentnu potrebu razvijanja novih pristupa „za zaštitu i unapređenje kulturnih vrednosti evropske izgrađene sredine”, nasuprot evidentnim problemima koji se očitavaju, između ostalog, u „trivijalizaciji gradnje”, „nedostatku umešnog projektovanja”, „neodgovornom korišćenju zemljišta”, „devastiranju istorijskog urbanog tkiva”, čemu smo svedoci i u našoj sredini. Ova evropska inicijativa, čije 23 tačke delovanja propagiraju stvaranje visoke vrednosti i kvaliteta sveobuhvatnog koncepta Baukultur, podrazumeva, pored ostalog, sveukupnost ljudskog miljea, odnosno „postojećih objekata, uključujući spomenike i druge elemente kulturne baštine, kao i projektovanje i izgradnju savremenih objekata, infrastrukture, javnih prostora i pejzaža”. Mislim da to može da bude zajednička platforma za razvijanje svesti o zajedničkom nasleđu (i njegovom savremenom odrazu u fizičkom prostoru), kao procesa koji bi trebalo da udruži edukatore, stručnjake, naučnike, istraživače u oblasti kulturnog nasleđa izgrađene sredine, i drugih srodnih oblasti.

Da li biste istakli neki projekat savremenog stvaralaštva koji se bavi kulturnim nasleđem koji vam se posebno dopada?

U njujorškom Muzeju moderne umetnosti (Museum of Modern Art, МоМА), od jula 2018, do januara 2019. postavljena je izložba Toward a Concrete Utopia Architecture in Yugoslavia, 1948–1980, čiji je kurator naš kolega, arhitekta, profesor i istoričar arhitekture, dr Vladimir Kulić (FAU – School of Architecture). Ovaj događaj je, u svom tekstu na ovom istom mestu, objavljenom februara 2018, istakla i profesorka dr Irina Subotić. U međuvremenu, izložba je otvorena, pobrala je veliki uspeh, skrenula je pažnju na nesumnjive kvalitete heterogenog jugoslovenskog arhitektonskog modernizma. Veoma važnim smatram i inicijative i događaje koji su proistekli iz ove izložbe, kao što je, na primer Međunarodni forum: Stvaranje konkretne utopije – arhitektura Jugoslavije 1848-1980, urednice i autorke arhitekte Ljubice Slavković, održan u Centru za kulturnu dekontaminaciju u Beogradu u novembru 2018, sa pratećim programom u organizaciji Arhitektonskog fakulteta Univerziteta u Beogradu i Architectuul, online platforme (Berlin).
U izdanju Muzeja grada Beograda nedavno je objavljena knjiga autorki, koleginice dr Zlate Vuksanović Macura, naučnog saradnika Geografskog instituta „Jovan Cvijić” SANU i msr Angeline Banković, višeg kustosa Muzeja grada Beograda, pod nazivom: Mere grada. Karte i planovi iz Zbirke za arhitekturu i urbanizam Muzeja grada Beograda. Ova knjiga dobila je drugu nagradu, u kategoriji publikacija, 27. međunarodnog salona urbanizma, u novembru 2018. Monografija daje prostorno-vizuelne odlike planova i mapa Beograda u periodu 1865-1969, otkrivajući bogatstvo ovog nepravedno zapretenog nivoa kulturnog nasleđa grada.

Na koji način će vaša ustanova učestvovati u obeležavanju Evropske godine kulturnog nasleđa?

Želela bih da istaknem jedan od događaja na Šumarskom fakultetu Univerziteta u Beogradu, koji pripada navedenoj kategoriji. Povodom Internacionalnog dana predela, 20. oktobra, na Šumarskom fakultetu je, u saradnji sa Ministarstvom za zaštitu životne sredine Republike Srbije, organizovana izložba radova studenata Odseka za pejzažnu arhitekturu i hortikulturu, pod nazivom: Predeo i obrazovanje, kojim su predstavljeni rezultati rada posvećenog sticanju znanja o planiranju i projektovanju, o proučavanju, zaštiti i uređivanju predela. Izložba je bila postavljena i u okviru IX Green Fest-a, Međunarodnog festivala zelene kulture, održanog u Domu omladine Beograda, u novembru 2018.

Arhitekta Dragana Ćorović je docent Šumarskog fakulteta Univerziteta u Beogradu. Bavi se naučnim istraživanjima u oblasti istorije i teorije arhitekure, urbanizma i pejzaža i urbane istorije Beograda. Iskustvo u visokoškolskom obrazovanju arhitekata sticala je od 2000. godine na Arhitektonskom fakultetu UB, gde je magistrirala kod mentorke dr Ljiljane Blagojević, 2008, na temu primene urbanističkog koncepta vrtnog grada u Beogradu, između dva svetska rata. Doktorirala je na istom fakultetu, 2015, takođe kod mentorke dr Ljiljane Blagojević, s temom transformacije urbanog pejzaža Beograda u devetnaestom veku. Autor je knjige Vrtni grad u Beogradu, 2009. Izabrana je za docenta na Odseku za pejzažnu arhitekturu i hortikulturu Šumarskog fakulteta UB, 2016. godine, gde je nastavnik i predmeta Savremena pejzažna arhitektura i Urbani pejzaž: istraživanje i razumevanje.


Milena Milošević Micić: Duh našeg nasleđa

23/10/2018

Kulturno nasleđe kao specifičnost jedne oblasti, regije ili zemlje, predstavlja neraskidiv je deo evropskog, odnosno svetskog kulturnog nasleđa. Bilo da je reč o Knjaževcu, Timočkoj krajini, Srbiji ili nekoj drugoj zemlji, ono što prepoznajemo kao „naše“ kulturno nasleđe, u najširem smislu, zapravo jeste samo jedan mali fragment ili element korpusa svetskog kulturnog nasleđa, istorije sveta. Ono što je posebno pitanje koje u velikoj meri utiče na odnos i na način ophođenja prema sopstvenom kulturnom nasleđu, jeste pitanje vrednovanja i razumevanja istog.

Kulturno nasleđe u sprezi sa prirodnim okruženjem čini kulturni pejzaž koji na poseban način odražava sadejstvo ljudi i prirode. Specifične arhitektonske celine, čaršije, mostovi, pojedinačni spomenici kulture ili spomeničke celine samo su neki su od elemenata koji stvaraju specifičnu sliku i doživljaj određenog mesta. Sa druge strane najvažnija odlika, potencijal i bogatstvo jednog mesta jesu ljudi. Oni odražavaju „duh grada“, šire i emituju poruke koje su duboko utkane u genetski kod svakog živog bića. Oni su prenosioci smisla, značenja, sećanja, identiteta…

Takav slučaj je i sa knjaževačkom varoši koji je, iako mala, iznedrila velike ljude, i koja danas kao dobitnik nagrade Evropska destinacija od izuzetnosti (EDEN) na poseban način, svojim šarmom, bogatim prirodnim i kulturnim nasleđem privlači brojne istraživače, posetioce, turiste, avanturiste, gurmane, uživače…

U tom smislu, Zavičajni muzej Knjaževac, kao „mali“, lokalni muzej, kulturno nasleđe knjaževačkog kraja posmatra i tretira kao najveći potencijal za budućnost, najznačajniji resurs za održivi razvoj lokalne zajednice, koji mada veoma bogat nije i obnovljiv. Zbog toga, verujući u održivu „upotrebu” kulturnog nasleđa sve svoje programe i projekte oslanjamo na, i povezujemo sa kulturnim nasleđem, bilo materijalnim ili nematerijalnim. Sa druge strane, naš muzej razvija različite programe i projekte koji podrazumevaju međunarodna partnerstva, razmene znanja i iskustva, zajedničke aktivnosti. Učestvovali smo i u programima prekogranične saradnje, sarađivali sa kolegama iz regiona i sa prostora bivše Jugoslavije, što svakako treba označiti period koji predstavlja svetle trenutke naše zajedničke evropske prošlosti, bez obzira na različita tumačenja i doživljaje nekadašnje države.

Muzeji i ustanove kulture čine deo sistema obrazovanja. Veoma je važno da u svom radu, pored stalnog rada na unapređenju kvaliteta rada ustanova kulture i podizanju svesti o značaju očuvanja i prezentovanja kulturnog nasleđa, razvijamo i obrazovne programe namenjene najširoj publici. Upravo takav pristup daje nam priliku da podatke do kojih dolazimo u svom radu povežemo sa okruženjem u kojem se nalazimo, sa određenim periodima i značajnim istorijskim trenucima, poredeći i praveći paralele. Zanimljivi za komparaciju i razumevanje onoga što danas poznajemo kao evropsko nasleđe jesu period srednjeg veka, renesanse, baroka, prosvetiteljski i romantičarski pokret, industrijska revolucija, i naravno neminovni ratovi kao i međuratni i posleratni periodi, druga polovina 20. veka.

Važan korak ka tumačenju evropskog identiteta jeste uključivanje Srbije u veliki međunarodni projekat proučavanja vizuelne kulture i privatnog života, učešće u projektima poput Evropeane. Takođe, inicijativa za sertifikovanje evropskih kulturnih ruta, povezivanje sa kolegama u regionu i šire kao i zajedničko učešće na međunarodnim konkursima, korišćenje međunarodnih fondova i programi obeležavanja međunarodnih manifestacija (Dani evropske baštine i dr.). Ima puno pojedinačnih primera saradnje naših ustanova kulture sa srodnim evropskim ustanovama. Svakako u tom smislu, veliku pažnju i poštovanje zaslužuju aktivnosti Galerije Matice srpske, nominacija naših muzeja za evropsku muzejsku nagradu (Staro selo Sirogojno…), aktivnosti Muzeja Jugoslavije, Velika nagrada Evropa Nostre za projekat Gostuša i Vekovi Bača koji sa ponosom možemo izdvojiti kao verovatno najkompleksniji i najsveobuhvatniji, proglašenje Novog Sada za evropsku prestonicu kulture, kao i mnogih drugih. Ima i puno sjajnih primera saradnje naših ustanova kulture sa evropskim partnerima u okviru „manjih“ projekata.

Po mom mišljenju, uključivanje naših institucija i ustanova u aktivnosti i programe Balkanske mreže muzeja i zajedničke aktivnosti Kulturnog nasleđa bez granica na prostoru šireg regiona doprinose novom vrednovanju i predstavljanju zajedničkog evropskog identiteta i pripadnosti. Ne samo u geografskom već i svakom drugom smislu. Ovakve zajedničke inicijative, a naročito njihova realizacija, iznova potvrđuju pripadnost skupini evropskih naroda i šalju drugačiju poruku sa prostora Balkana.

Obeležavanje Evropske godine kulturnog nasleđa ima izuzetan značaj za sve nas. Za nasleđe uopšte. Dva programa Zavičajnog muzeja Knjaževac nose nacionalnu oznaku EGKN, jedan je posvećen obeležavanju stogodišnjice završetka Prvog svetskog rata, a drugi se bavi očuvanjem elemenata nematerijalnog nasleđa i edukacijom, što nipošto ne znači da se druge aktivnosti ne mogu staviti u širi kontekst evropskog nasleđa. Naš muzej podjednako brine o pristupačnosti programa i objekata osobama sa invaliditetom (Muzej za sve-muzej za poneti), podržava i razvija program socijalnog preduzetništva čiji je cilj očuvanje tradicionalnih zanata i tehnika (Niti koje povezuju), znanja i veština (Letnja škola tradicionalnih zanata), već dugi niz godina sprovodi aktivnosti u cilju razvoja obrazovnog turizma (Obrazovna avantura Zavičajnog muzeja), podržava razvoj kulturnog turizma (Put rimskih careva, Vinske rute Srbije, Dunavski put vina) i pokušava da koristeći savremene tehnologije približi sadržaje novoj publici.

Milena Milošević Micić je magistar istorije umetnosti i muzejski ekspert a radi kao viši kustos I vršilac dužnosti direktorke Zavičajnog muzeja u Knjaževcu. Poslednjih 16 godina posvetila je muzejskoj profesiji kao kustos, educator, stručnjak za odnose sa javnošću, menadžer projekata i direktorka sa glavnim ciljem da razvije novu ulogu muzeja u lokalnoj zajednici putem raznih muzejskih programa, projekata i tumačenja i predstavljanja zbirki predmeta. Veruje da su muzeji javni prostori otvoreni za svakoga, forumi za otvorene dijaloge i debate, mesta jedinstvenih vrednosti zajedničkog nasleđa. Polja u kojima je stručna su: istorija umetnosti, muzejske studije i heritologija, upravljanje muzejima i marketing u kulturi, upravljanje zbirkama predmeta, dostupnost i društvena inkluzija, kulturni i obrazovni turizam i upravljanje projektima. Članica je ICOM-a (Međunarodnog Saveta muzeja), Asocijacije srpskih muzeja Serbian Museum Association (Odeljenje za istoriju umetnosti, pedagogiju i odnose sa javnošću i marketing) i ponosna članica Upravnog Odbora i Pristupne Grupe Balkanske Mreže i članica Američke Alijanse Muzeja.


Elena Vasić Petrović: Nasleđe u našim rukama

03/10/2018

Šta je za vas evropsko kulturno nasleđe?

Promišljanje o evropskom kulturnom nasleđu podrazumeva u isto vreme sagledavanje kompleksnosti trajanja i preplitanja vekova i milenijuma, brojnih naroda i civilizacija, a u isto vreme ijednostavnosti osećaja kontinuiteta, koji je sadržan u svakom svesnom ljudskom biću,koje na ovim prostorima živi.
Činjenica da je nasleđe svuda oko nas i deo naših života, pa samim tim i da svi mi pripadamo negde i nečemu, ključni su za njegovo razumevanje i očuvanje, bilo da se radi o privatnom legatu, ličnom deliću istorije ili nacionalnim spomenicima kulture ili zbirkama.

Koji istorijski periodi i događaji iz srpske istorije su vama značajni i zanimljivi sa stanovišta zajedničkog evropskog kulturnog prostora, zajedničke istorije?

Generalno sam protivnik korišćenja uvreženih izraza i termina kao što su „Srbija na raskršću istoka i zapada“ i sl. ali činjenica je da je ovaj naš prostor zaista kroz istoriju bio poprište velikih preokreta i turbulencija, da su i moćni zapad i veliki istok dolazili i odlazili, tražeći i nalazeći svoj interes upravo na ovoj našoj zemlji i to i dalje traje. Samim tim, naša i evropska istorija su jedna i nerazdvojiva celina.

Postoje svetli momenti u našoj istoriji kada su naši stvaraoci nadograđujući svoje kvalitete i veštine, znanjem i iskustvom drugih civilizacija i naroda, uspeli da se uzdignu visoko iznad svojih uzora i učitelja, ali i iznad svoga vremena, i to je ono što treba da predstavlja naš ponos i inspiraciju za budućnost.
Takvih primera ima u svim sferama života, a bilo ih je nebrojeno mnogo i u dugoj istoriji i bogatoj kulturi srpskog naroda.

Na koji način će vaša ustanova učestvovati u obeležavanju Evropske godine kulturnog nasleđa?

Od prvog susreta sa nasleđem, preko brojnih iskustava, kao studenta, saradnika i direktora Zavoda, do osnivača jedne nevladine organizacije, ne mogu se oteti utisku, da je naše nasleđe definitivno najsigurnije u rukama mladih.

Simbolično, jedan od edukativnih programa UNESKO-a, namenjen ljudima do 26 godina, a koji se odnosi na volonterske kampove širom planete zemlje, nosi upravo ovaj naziv – „Nasleđe u našim rukama“. Tu leži sva mudrost i sva naša prošlost i svetla budućnost, u rukama onih koji će donositi odluke u godinama koje dolaze. Nekoliko je ključnih momenata sadržano upravo u toj rečenici. Prvo, mladalački um željan je znanja i priznanja, a susret sa nasleđem zadovoljiće obe ove potrebe. Nasleđe je nepresušan izvor informacija, a briga o njemu pruža veliku satisfakciju, budi svest o njegovom značaju i stvara neraskidivu vezu sa nečim što vapi za kontinuiranom pažnjom i negom. Drugo, energija koju nose mladi ljudi, naročito na početku svojih profesionalnih karijera, ne može se uporediti ni sa čim drugim, pa je njeno kanalisanje u ovu tako osetljivu i značajnu sferu kulture, zasigurno zaista veliki korak ka boljoj budućnosti. Treće, možda najvažnije, iskazano je kroz mudrost antičkih filozofa i sublimira na neki način prethodne dve teze, a tako lako primenljivo upravo na našu priču: edukovati um, a ne i srce, bezvredno je. Sa nasleđem nema greške, oba će aspekta biti zadovoljena.

Fondacija arhitekta Aleksandar Radović fokusirana je upravo na mlade ljude, pa je za nas i ova godina posvećena programima koji su pre svega namenjeni njima.
U martu mesecu dodelili smo drugo po redu Priznanje, koje nosi ime našeg cenjenog kolege i jednog od najplodonosnijih konzervatora, koje je Srbija ikada imala. Priznanje arhitekta Aleksandar Radović ustanovljeno je upravo da podrži mlade stvaraoce koji su već imali dodira sa nasleđem u svom radu ili se ovim temama uspešno i ozbiljno bave.

Nedavno završeni dvonedeljni volonterski restauratorski kamp pod nazivom „Usvoji domaćinstvo u Gostuši“, deo je velikog međunarodnog programa, koji je obuhvatio 15 projekata iz 8 zemalja, a realizovan je u saradnji sa organizacijom European Heritage Volunteers iz Vajmara u Nemačkoj. Ovo je projekat koji je imao oznaku Evropske godine kulturnog nasleđa 2018. i u Nemačkoj i kod nas, a predstavlja zaokruživanje dugogodišnjeg rada na tzv.”kamenom selu” na Staroj planini. Počeli smo 2010, obavili obimna istraživanja 2012. i 2013. godine i sistematizovali sve podatke u okviru Studije, koja je publikovana 2015, a već 2016.godine donela je Srbiji prvu nagradu Europa Nostra i Grand-Prix Evropske Unije.

Programi za najmlađe nas očekuju ovih dana u okviru manifestacije „Noć istraživača“, kada ćemo se predstaviti interaktivnim edukativnim igricama objedinjenim pod naslovom „Priče iz kamena“, kada ćemo predstaviti zanimljivosti sa jednog od naših najznačajnijih arheoloških nalazišta, Caričin grad.

Naravno, tokom cele godine kroz redovne aktivnosti, definitivno smo fokus stavili upravo na Evropsku godinu kulturnog nasleđa, a sve u želji da pre svega što više ljudi informišemo upravo o postojanju takvog programa i o činjenici da Srbija na neki način ravnopravno učestvuje u njemu, kao i druge evropske zemlje, te da za to nisu potrebna ni velika finansijska sredstva, niti veliki napori, već da svako može dati svoj mali doprinos.

Elena Vasić Petrović je rođena 1978. u Pirotu. Diplomirala je na Građevinsko-arhitektonskom fakultetu u Nišu 2004. godine. Iste godine počela da radi u Zavodu za zaštitu spomenika kulture Niš (2004. – 2012. saradnik, 2012. – 2017. direktor). Specijalizovala restauraciju kamena 2011. godine (ISCR/Roma_Italy i CIK/Beograd_Srbija) i Menadžment arheoloških lokaliteta sa mozaicima (Getty Conservation Institute/LA_USA).
Autor je: 7 izložbi, novinskog feljtona, 30 radova i članaka i 3 publikacije, sve iz oblasti zaštite kulturnog nasleđa. Osnivač i glavni urednik “Stubova baštine” glasnika Zavoda za zaštitu spomenika kulture Niš. Dobitnik priznanja Europa Nostra i Grand-Pri nagrade Evropske Unije 2016 za Studiju zaštite sela Gostuša u opštini Pirot. Osnivač i upravitelj Fondacije arhitekta Aleksandar Radović.


Jasna Dimitrijević: Kolarac u godini kulturnog nasleđa

03/05/2018

Šta je za vas evropsko kulturno nasleđe?

Zajednička prošlost i zajednička budućnost! Poštovanje svojih i prihvatanje vrednosti drugih naroda. Potreba da upoznajemo jedni druge. Bogatstvo kulturnih različitosti.
Jezik, pismo, lične arhive, uspomene, porodično nasleđe, običaji, sećanja, spomenici, arhitektura, arheološka nalazišta, muzejske zbirke, muzika, grafiti, kultura odevanja….Sve ono što nosimo sa sobom odlaskom i životom u drugim zemljama i ono što usvajamo iz drugih kultura i donosimo vraćajući se kući.

Koji istorijski periodi i događaji iz srpske istorije su vama značajni i zanimljivi sa stanovišta zajedničkog evropskog kulturnog prostora, zajedničke istorije?

U svojim putovanjima po evropskim gradovima, posebno mi je interesantno da analiziram imena ulica na mapama i tablama kao svojevrsnim pričama o istoriji grada, zemlje.

Srednji vek, Prvi svetski rat, Drugi svetski rat-kraljevina, pa partizani i četnici. Ratovi na prostoru bivše Jugoslavije, raspad države u kojoj sam se rodila i odrastala…
Imam potpuno drugu percepciju ovih istorijskih događaja danas, u odnosu na vreme kada sam u školi učila i saznavala o tome… Što više saznajem, čitajući istorijsku literaturu, ne samo domaću, sve više sam zbunjena. Ali, čitanje dela savremene književnosti mi daje mogućnost iskrene, drugačije, ljudske percepcije istorijskih događaja. U književnim delima su ispisani i opisani u svim nijansama doživljaji i emocije ljudi u različitim istorijskim kontekstima. To mi uvek daje više prostora za razmišljanje o evropskom kulturnom nasleđu, nego ukrštanje istorijskih činjenica i artefakata.

Na koje načine prema vašem mišljenju treba razvijati svest i osnaživati osećanje pripadnosti toj zajedničkoj istoriji i vrednostima?

Prilika i mogućnost da se putuje po Evropi je najvažnija za razvijanje svesti o evropskom kulturnom nasleđu. Upoznavanje i druženje s ljudima iz drugih zemalja. Čitanjem poezije i proze evropskih pisaca, odlaskom u pozorište, gledanjem evropskih filmova, dokumentarnih i igranih, odlaskom u galerije i muzeje. U suštini, razvijanjem kulturnih potreba i navika.

Da li biste istakli neki projekat savremenog stvaralaštva koji se bavi kulturnim nasleđem koji vam se posebno dopada?

Dokumentarni film „Čija je ovo pesma“, ali i ostale dokumentarne filmske produkcije koje se bave pričama običnih ljudi iz različitih delova Evrope. Festival dugometražnog dokumentarnog filma ,,7 veličanstvenih“ Filmski festival „Slobodna zona“. Pozorišna predstava CARSTVO NEBESKO, premijerno izvedena na Bitef festivalu, koprodukcija Narodnog pozorišta i Bitef teatra. Oktobarski salon u Beogradu, Bijenale u Veneciji, Bemus Festival, Womex festival, Nova festival u Pančevu, muzički festivali u Rumuniji, TodoMundo Festival, manifestacija Dani Beograda… Književnost-književni prevodi-Thomas Bernhard, Amin Maluf, Orhan Pamuk, Crnjanski, Andrić, Kiš…

Da li biste istakli neki projekat u oblasti kulturnog nasleđa koji uspešno sarađuje sa drugim sektorima?

Evropski projekat o kulturnim rutama u kojem učestvuje i Srbija, kroz aktivnost Turističke organizacije Srbije.
Dunav, Sava… Nekoliko godina, a možda i deceniju unazad su važni projekti iz oblasti turizma i kulture koji se tematski bave Dunavom, kroz aktivnosti kancelarija Dunavskog centra. Dunav kao povod i inspiracija za promišljanje istorije na evropskom prostoru. U početku sam tematske projekte na Dunavu posmatrala kao turitičke atrakcije i manifestacije, muzičke ili zabavne pored i na vodi…. A onda sam shvatila da je Dunav povod i neverovatna inspiracija za suočavanje, kroz projekte u kulturi, sa istorijom, granicama i podelama u istoriji sa jedne i druge strane reke. Običaji, tradicija, ishrana, svakodnevne navike, život i sudbine ljudi pored Dunava, koliko su i da li su različiti, u istorijskim okolnostima koje su se događale, duž obale reke koja protiče kroz najveći deo Evrope? Dunav kao povod u stvaranju novog kulturnog identiteta i zajedništva stanovnika na oblama Dunava.

Drugi primer, industrijsko nasledje i kulturni centri koji su nastali u napustenim fabrikama i vojnim objektima od kraja osamdesetih, kao svojevrstan kulturni pokret u odnosu na institucionalnu kulturu. Ustvari, nezavisna kulturna scena u celini, od kraja osamdesetih godina. Produkcija i rad ovih, nezavisnih instuticija je unapredila komunikaciju i kulturnu razmenu u nedostatku istih od strane zvaničnih institucionalnih sistema.

Digitalizacija kao posebno aktuelna tema kod nas izuzetno je važna u promeni svesti građana i institucija o dosupnosti i novom vidu komunikacije u svim oblastima kulturnog nasleđa, u duhu digitalnog i virtuelnog sveta u kome živimo. Potreba za upoznavanjem, deljenjem, razmenom primenom novih tehnologija je još jedna, veća mogućnost za kreiranje i predstavljanje evropskog kulturnog identiteta.

Posebno bih istakla Evropeanine projekte koji imaju veliki značaj u građenju svesti o evropskom kulturnom nasleđu. Na primer, tokom ove, 2018. godine Evropeana će raditi na tematskoj zbirci posvećenoj migracijama u, iz i kroz Evropu. Na osnovu dokumentacionih materijala institucija i pojedinaca o tragovima materijalne kulture ali i lične priče i arhive o migracijama u Evropi tokom više vekova, predstaviće se priča o njihovom uticaju na nauku i umetnost evropskog kulturnog prostora.

Na koji način će vaša ustanova učestvovati u obeležavanju Evropske godine kulturnog nasleđa?

Na Kolarcu je u toku, u saradnji sa kancelarijom EU info centra u Beogradu, do početka maja, izložba fotogafija povodom obeležavanja Godine Evropskog kulturnog nasleđa-fotografski dokumetni iz arhive Evropeane.

Od jeseni pa do kraja godine, u saradnji sa Muzikološkim institutom Srpske akademije nauka i umetnosti, a povodom njihovog jubileja 70 godina postojanja, priredićemo nekoliko predavanja o muzičkom kulturnom nasleđu, a neke od tema su: Muzika u privatnom životu Srba u 19. veku, Muzika u srpskim zarobljeničkim pozorištima tokom Velikog rata, pa Internacionalne zvezde na koncertnom podijumu Kolarca od 1932. do 1941. godine, muzičko stvaralaštvo naših autora u svetu…I druge interesantne teme iz istorije muzike.

Posebno nam je u fokusu ove godine digitalizacija arhivske građe Kolarca, kao svojevrsna istorija kulture i muzičke umetnosti od 1932. godine do danas. Još nismo obezbedili potrebnu opremu u vezi sa relizacijom ovih aktivnosti, ali smo svesni da je to naš prioritet i obaveza prema budućim generacijama.


Blog

Nina Mihaljinac: Kultura sećanja i evropski kontekst

19/04/2018

Sećanja – makar ona značajna, konstitutivna za identitet, bilo lična ili kolektivna – mogu biti pozitivna, podsticajna, i negativna, traumatska. Međutim, problemi u međunarodnim (interetničkim, interkulturnim…) odnosima nastaju kada su osećanja povodom istih događaja protivrečna – za neke lepa i oslobađajuća, za druge bolna i nepoželjna. Različiti pogledi na zajedničku istoriju mogu biti povod za stvaranje konflikata, i mi u jugoistočnom delu Evrope to dobro znamo. Zbog složene istorije kontinenta – od plemenitih dela i otkrića, do nevoljnih migracija i ratova, kao i usled brojnih distorzija i političkih revizija, evropsko sećanje je preplavljeno raznim osećanjima: ponosom, zadovoljstvom, srećom, nadom, ali i krivicom, tugom, žaljenjem, stidom, poniženjem, strahom, zbunjenošću.

Rekla bih da je zato od suštinske važnosti dane prestanemo da postavljamo pitanja o evropskoj prošlosti, da motrimo na to kako (o)sećamo, da održavamo dijalog o prošlosti živim. Prošlost se ne sme “muzealizovati”, ne smemo da “podvučemo crtu” – kako to smatra Todor Kuljić, sociolog i autor studije Kultura sećanja. Godina kada se obeležava Evropska godina kulturnog nasleđa upravo može da služi kao povod za ovo podsećanje.

Imajući to sve u vidu, mislim da je poželjno da profesionalci u kulturi rade na otkrivanju, javnom prikazivanju i održavanju svih, čak i konfliktnih narativasećanja, i da tako podstiču razmenu i razumevanje, prevazilaženje kolektivnih trauma i simboličkih društvenih podela. Najkrupniji zadatak u tom poslu jeste pronalaženje modela predstavljanja prošlosti koji će uvažiti različita osećanja (i strahove i nadu, i ponos i poniženje) i zaista podstaći povezivanje, a ne produbljivati konflikte. Izložbe, debate i drugi projekti koji proizvode i potvrđuju samo jedan, ekskluzivni narativ prošlosti najverovatnije neće pomoći lečenju društva i ohrabrivanju slobode govora. S druge strane, osetljivost prema drugima i drugačijim verzijama prošlosti, njihovo uvažavanje i integrisanje u javnu sferu, dakle: empatija, stvaranje testimonijalne alijanse, inkluzivno sećanje – verovatno to mogu. Iskazi sećanja, svedočenje, terapija – sve su to dvosmerni procesi koji podrazumevaju uključenost zainteresovanih, naklonjenih slušalaca i oslobađanje, stvaranje bliskosti i poverenja, u krajnjoj liniji: spokoj i mir.

Koliko je kulturna i jezička raznolikost Evrope njena snaga, toliko može biti i slabost – i to je ono što obavezno treba imati u vidu pri osmišljavanju i realizaciji projekata kulturne baštine u Evropi. Oni treba da budu istinski otvoreni, a ta otvorenost podrazumeva poštovanje sebe i drugih, s kojim dolazi ispremnost na učenje, preispitivanje i prihvatanje razlika. Pored takvog pristupa predstavljanju prošlosti, jednako je važno – sa stanovišta savremenosti i u interesu budućnosti – osvetljivati društvene mehanizme pisanja prošlosti, osnaživati kritičko mišljenje, medijsku pismenost i istraživački duh kod svih, a posebno mladih ljudi.

Nina Mihaljinac (Beograd 1987) je docent na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu i UNESKO katedri za menadžment u kulturi i kulturnu politiku, Univerziteta umetnosti u Beogradu. Takođe radi kao menadžer projekata u Desku Kreativna Evropa Srbija. Doktorirala je na Teoriji umetnosti i medija na Univerzitetu umetnosti u Beogradu. Učestvovala je u brojnim nacionalnim i međunarodnim kulturnim i naučnim projektima u oblasti kulturne politike, menadžmenta u kulturi i kulture sećanja. Objavila je brojne članke i tri knjige: Kulturna diplomatija: umetnost, festivali, geopolitika (ur. Milena Dragićević Šešić), Desk Kreativna Evropa Srbija i Fakultet dramskih umetnosti u Beogradu (Beograd, 2017), Razvoj publike u Srbiji (ur. Dimitrije Tadić), Desk Kreativna Evropa Srbija i Ministarstvo kulture i informisanja RS (Beograd, 2015) i Ključni pojmovi galerijskog menadžmenta (Beograd, 2012).


Blog

Jelena Ivanović Vojvodić: Modernističko arhitektonsko nasleđe jugoslovenskog prostora

12/04/2018

Trinaesta Beogradska internacionalna nedelja arhitekture pod sloganom Od Communis do Komunikacija posvećena komunikacijama u arhitekturi, komuniciranjem arhitekturom i razmatranju ideja o relacijama u prostorima grada. Poseban deo programa BINA-e bavi se uspostavljanjem dijaloga s prošlošću kroz impozantnu arhitektoniku akademika i profesora Ivana Antića (1923-2005), kao i sa savremenim trenutkom kroz projekte u okviru Kreativne Evrope, Gradovi Deljenja: Kreativni podsticaj i Budućnost arhitekture.

Šta je za vas evropsko kulturno nasleđe?

Evropsko kulturno nasleđe predstavlja zajednički prostor evropskog kontintenta koji ima svoju istoriju, kulturu i budućnost. Arhitektura, priroda i kulturno nasleđe gradova Evrope kao i savremene strategije i stremljenja su najvažniji deo budućeg razvoja evropskog kontinenta. Smatram da su inicijative međunarodne saradnje, koje već duže vreme pokreće Evropska unija, veoma značajne jer predstavljaju skup zajedničkih napora ka održivim gradovima budućnosti koje će pomiriti, sa jedne strane, tendencije ka velikom širenju gradova i mogućnostima ka zaustavljanju komercijalizacije gradnje objekata i sa druge strane, stremljenja praktičara i teoretičara arhitekture koja teže ka uspostavljanjem dijaloga sa prošlošću i razvoju novih, savremenih pravaca u budućnosti.

Koji istorijski periodi i događaji iz srpske istorije su vama značajni i zanimljivi sa stanovišta zajedničkog evropskog kulturnog prostora, zajedničke istorije?

U oblasti arhitektonskog nasleđa svedoci smo velikog urušavanja objekata modernog pokreta koji su nestali u kratkom periodu, a koji su nosioci vremena posle II svetskog rata, koje je objedinilo evropski prostor. Taj period je dugo godina bio zanemaren, a sada je u fokusu svetske javnosti.

Formirana je radna grupa u Beogradu u okviru Društva Arhitekta Beograda, Docomomo Srbija (2010), kao deo Docomomo International (međunarodna radna grupa za dokumentaciju i konzervaciju građevina, mesta i celina Modernog pokreta, 1988), koja radi na prikupljanju dokumentacije najvažnijih objekata nastalih u tom periodu na teritoriji Republike Srbije, a s druge strane teži da promoviše, edukuje, inicira i apeluje na javnost kako bi se uspostavio dijalog i zaštita od propadanja objekata iz tog perioda. Na osnovu sprovedenih konferencija (BINA 2009), izložbi (BINA 2012, 2017), tribina, debata, radionica, šetnji i aktivnostima naših predsednika (dr Ljiljana Blagojević, mr Dobrivoje Erić), upornošću sekretara Jelice Jovanović, koorinatora, članova i saradnika došli smo do izuzetno važnih zaključaka i dokumenata koje je potrebno koristiti ka očuvanju našeg kulturnog nasleđa modernog pokreta u saradnji sa institucijama (Ministarstvo kulture i informisanja, Sekretarijat za kulturu grada Beograda, Zavod za zaštitu spomenika kulture grada Beograda, Zavod za zaštitu spomenika kulture Republike Srbije i dr.). Trenutno se vodi diskusija oko najznačajnijeg objekta Milice Šterić (1914-1988), nekadašnje zgrade Energoprojekta, koji je nekada dobio Sedmojulsku nagradu i koji je u postupku rekonstrukcije.

Posebno je značajna tema očuvanja i rekonstrukcije urbanističke celine grada – Novog Beograda, jednog od izuzetno značajnih novih gradova iz tog perioda. Mnoga istraživanja govore o važnosti i prepoznatljivosti grada Beograda kroz prizmu razvoja urbanizma, arhitekture i tipologije stambene arhitekture Novog Beograda modernog pokreta. Posebno je važna činjenica da su tada, svi značajni javni objekti, kao i mnogi stambeni kompleksi realizovani putem pobeda na arhitektonskim i urbanističkim konkursima koji i danas, predstavljaju najdemokratičniji način odabira kvalitetnih arhitektonskih koncepata.

O izuzetnom značaju tog arhitektonskog perioda govori i velika izložba u Njujorku, u MoMA muzeju pod naslovom ka betonskoj utopiji: Arhitektura u Jugoslaviji, 1948-1980, koja će biti otvorena sredinom jula ove godine, kao prvo predstavljanje izuzetnih dela vodećih arhitekata socijalističke Jugoslavije američkoj i međunarodnoj javnosti, a u kojoj su učetvovali naši eksperti (prof. dr Vladimir Kulić, prof. dr Tanja Damljanović Konli, Jelica Jovanović i dr.).

Na koje načine prema vašem mišljenju treba razvijati svest i osnaživati osećanje pripadnosti toj zajedničkoj istoriji i vrednostima?

Edukaciju o prostoru, na multidisciplinaran način (arhitektura, geografija, sociologija, istorija, filozofija, ekonomija, tehnologija, umetnosti i dr.) treba započeti od čovekovih najranijih dana kako bi se izgradio odnos i razumevanje. Potrebno je promovisati arhitekturu i fenomen prostora u osnovnoj školi, kao i u nastavku školovanja. Postoje projekti koji se bave pripremama materijala i knjiga koje mogu da budu značajni priručnici ka realizaciji i kreativnom razvoju različitih programa i projekata obrazovanja.

Projekti evropske saradnje Kreativne Evrope, u kojima učestvuje naša zemlja, su pravo mesto za osnaživanje pripadnosti zajedničkom prostoru. Budućnost Arhitekture (FAP) i Gradovi deljenja: Kreativni podsticaj (SCCM) upravo povezuju više od 21 zemlje Evropskog kontineta (2016-2020, u organizaciji BINA-DAB i KCB). Moje kolege Danica Jovović Prodanović, Ružica Sarić, Aleksandar Kotevski, Tatijana Vukosavljević, Ivan Kucina, Natalija Jovanović, mnogo mladih arhitekata, kao i inicijative Čuvari parka i Škograd, trenutno rade na razvoju programa za naredni period koji karakterišu korišćenje i unapredjenje javnih prostora grada, intervencije, urbani dizajn, akcione škole i zanimljiv program sa građanima.

Da li biste istakli neki projekat savremenog stvaralaštva koji se bavi kulturnim nasleđem koji vam se posebno dopada?

Novi muzej u Berlinu arhitekte Dejvida Čiperfilda i njegovog tima (David Chiperfield Architects, 2009) koji je nastao rekonstrukcijom i dogradnjom postojećeg i razrušenog muzeja je pravi odgovor i uspešan primer koji govori o dijalogu starog i novog stvaralaštva.
Naš biro (BiroVIA) trenutno radi na razvoju projekta rekonstrukcije i dogradnje Muzeja grada Beograda, objekta nekadašnje nove Vojne akademije (1899) autora arhitekte Dimitrija Leka (1863-1914) i glavna tema projekta, arhitektonskog koncepta, koji je pobedio na konkursu, je uspostavljanje dijaloga nasleđene arhitekture i savremenog konteksta.


Novi muzej u Belinu (David Chiperfield Architects, 2009)

Da li biste istakli neki projekat u oblasti kulturnog nasleđa koji uspešno sarađuje sa drugim sektorima?

BINA (Beogradska Internacionalna Nedelja Arhitekture) je projekat u organizaciji Društva Arhitekta Beograda i Kulturnog centra Beograda koji već trinaest godina uspešno sarađuje sa partnerima iz privrede, industrije, obrazovanja, turizma, kulturnim centrima u Srbiji, Evropi i na međunarodnoj sceni. BINA je osmišljena kao poziv arhitektonskoj i široj javnosti na razmišljanje o kvalitetu izgrađenog prostora, a da ujedno predstavlja i podsticaj za uspostavljanje kriterijuma i sistema vrednosti koji bi doprineli unapređenju buduće arhitektonske produkcije.

BINA je prva manifestacija koja je osmislila i organizovala arhitektonske šetnje koje promovišu nasleđe gradova Srbije javnosti angažovanjem stručnaka koji interaktivnim putem tumače, analiziraju i uspostavljaju bolje razumevanje naše arhitekture i kulture. Naše iznenađenje tokom svih ovih godina je utoliko veće, jer moramo da ponavljamo određene šetnje zbog velikog odaziva i izuzetne zainteresovanosti publike.

BINA autorski i osnivački tim uspešno sarađuje sa velikim brojem vladinih i nevladinih organizacija u želji da se arhitektura u Srbiji osnaži i da u budućnosti bude naš izvozni produkt (primer
ileanske arhitekture u svetu).

Na koji način će vaša ustanova učestvovati u obeležavanju Evropske godine kulturnog nasleđa?

U kontekstu promovisanja 2018. godine kao Evropske godine kulturnog nasleđa: slavljenje različitosti i bogatstva našeg kulturnog nasleđa BINA je postavila centralnu temu festivala kroz inovativni i interaktivni program. Studijska izložba Arhitektonično, Ivan Antić (1923-2005) predstavlja najznačajnija dela stvaralaštva srpske arhitekture XX veka. Kako navode autori izložbe prof. dr Dijana Milašinović Marić i dr Igor Marić da je Ivan Antić izuzetan arhitekta, profesor i akademik čija je nedvosmislena arhitektonika jedinstvena i upečatljiva. U okviru pratećeg programa biće organizovane tribine, diskusije, vodjenja kroz izložbu, radionice, izleti i šetnje kroz dela ovog stvaraoca modernog pokreta (10-31.05.2018, galerija RTS).


*Arhiva Dijane Milašinović Marić i Igora Marića, autora izložbe

Jelena Ivanović-Vojvodić (1962) je diplomirala i doktorirala na Arhitektonskom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Radila je kao redovni profesor i dekan Fakulteta za umetnost i dizajn. Realizovala je veliki broj objekata i enterijera i osvojila je niz stručnih priznanja i nagrada. Član je Udruženja arhitekata Srbije, Društva arhitekata Beograda, Docomomo Srbija, Inženjerske komore Srbije, Ženskog arhitektonskog društva. Direktor je i ko-osniva
Beogradske Internacionalane Nedelje Arhitekture-BINA. Ko-osniva
je i vlasnik arhitektonskog preduze
a BiroVIA (zajedno sa prof. Goranom Vojvodićem).


Blog

Ana Pejović: Kulturno nasleđe – zamajac za budućnost Evrope

02/04/2018

Evropska godina kulturnog nasleđa može biti prilika da preispitamo ono što znamo u kontekstu savremenih društvenih polemika. O potencijalima kulturnog nasleđa naših prostora, kao i njegovom značaju u evropskom kontekstu razgovarali smo s Anom Pejović, koordinatorkom udruženja Krokodil.

Šta je za vas evropsko kulturno nasleđe?

Evropsko kulturno nasleđe predstavlja raznoliku, bogatu, inspirativnu zajednicu istorijskih artefakata, događaja, mozaik koji predstavlja Evropu u svoj njenoj širini, kao kontinent koji u sebi sadrži toliko distinktnih kultura. Kao takvo, ono predstavlja važan zamajac i za buduće generacije, i osnovu za ponovno razmišljanje i uspostavljanje drugačijih, dinamičnijih odnosa kako unutar jedne zajednice, tako i među različitim zajednicama koje čine Evropu. Kulturno nasleđe pruža priliku za nove narative, i za modernije čitanje i shvatanje kulturne istorije, i njeno povezivanje sa savremenim dobom.

Koji istorijski periodi i događaji iz srpske istorije su vama značajni i zanimljivi sa stanovišta zajedničkog evropskog kulturnog prostora, zajedničke istorije?

Pre svega, to bi bilo nasleđe antifašizma. Iako nije strogo vezan uz kulturu, on je u doba druge Jugoslavije bio osnov za pronalaženje novih odnosa i novih narativa u promišljanju kulture. Njegova slobodarska načela, načela pravde i morala jesu važan segment kulturnog nasleđa ove zemlje.

Takođe, tu je i period modernizacije srpske države nakon konačnog oslobođenja 1863. godine, kad Srbija pokušava da uhvati korak sa zapadnim zemljama, i kada se dešava otvaranje prema tim kulturama.

Iako sigurno ne najsvetliji period srpske istorije, period vladavine Osmanlija jako je interesantan i inspirativan spram balkanskih zemalja koje su bile deo Osmanskog carstva, ali i šireg područja Kavkaza i Male Azije, u kojima postoje manje poznate, ali jednako interesantne kulturne sličnosti i isprepretanosti.

Meni lično najdraži jeste upravo period stvaranja socijalističke Jugoslavije, kao modernizacijski proces koji je kulturu imao visoko u sopstvenim prioritetima. Omeđeni jezikom, pripadamo istom kulturnom prostoru o kome, nažalost, sve manje znamo.

Na koje načine prema vašem mišljenju treba razvijati svest i osnaživati osećanje pripadnosti toj zajedničkoj istoriji i vrednostima?

Pre svega pronalaženjem neutralnog, savremenog narativa koji bi bio daleko i od nacionalističkih tendencija, ali i od ideoloških pritisaka. Važnu ulogu u tome trebalo bi da ima obrazovni sistem, koji je nažalost oduvek opterećen trenutnim političkim strujanjima.

Da li biste istakli neki projekat savremenog stvaralaštva koji se bavi kulturnim nasleđem koji vam se posebno dopada?

Smatram da su sjajni početni koraci napravljeni u projektu Senjskog rudnika, kao jednog od sjajnih primera industrijskog nasledja u Srbiji. Industrijsko nasleđe je na posebno niskim granama, pa bih ovaj projekat istakla, u nadi da će se i ostvariti prvobitni planovi osnivanja grada-muzeja.

Da li biste istakli neki projekat u oblasti kulturnog nasleđa koji uspešno sarađuje sa drugim sektorima?

Potencijal koji pojedini projekti kulturnog nasledja imaju u transkulturalnoj saradnji često se svode na puko turističko predstavljanje. Pozitivni primeri saradnje kroz kreativne industrije jesu recimo brend Folkk, koji koristi nematerijalno nasleđe pirotskog ćilima, i uopšteno ručnih radova.

Na koji način će vaša оrganizacija učestvovati u obeležavanju Evropske godine kulturnog nasleđa?

U ovoj godini započinjemo s projektom Istoričari protiv revizionizma, koji će velikim delom biti posvećen jugoslovenskom nasleđu.
 
 

Ana Pejović (r. 1980 u Prijepolju, Srbija, tada SFR Jugoslavija), diplomirala je na odseku za engleski jezik i književnost Filološkog fakulteta Univerziteta u Beogradu. Od 2002. do 2008. godine radila je u izdavačkoj kući Rende kao lektorka, asistentkinja urednika i urednica. Od 2009. do 2011. radila je u beogradskoj podružnici hrvatske izdavačke kuće VBZ, kao asistentkinja urednika i urednica. Tokom devet godina rada u izdavaštvu, uredila je više od dve stotine knjiga, uglavnom savremenih naslova iz regiona i Evrope. S engleskog je prevela nekoliko knjiga, među kojima je i “Britanski muzej propada”, autora Dejvida Lodža. Godine 2009. zajedno s Vladimirom Arsenijevićem osniva Udruženje Krokodil, u kom radi kao menadžerka projekata i glavna koordinatorka. Aktivno je uključena u sve poslove i oblasti delovanja Udruženja Krokodil – festivale, gostovanja, s posebnim naglaskom na KROKODILovu Kuću za pisce.


Blog

Dajana Đedović: Tršić prostor velikog dijaloga

14/03/2018

Novi izazovi u Evropskoj godini kulturnog nasleđa

Nasleđe je kompleksan i zavodljiv pojam. Upravo ovo drugo rečeno čini da mnogi misle da znaju sve o nasleđu i umeju sa njim. Međutim u godini pred nama koja se zove Evropska godina kulturnog nasleđa predložila bih da u Srbiji svi koji se bave ovom oblašću prođu test savesnog gazdovanja nasleđem. Čini se da ga neće mnogo aktera iz ove branše položiti. Pre svega, da bi nešto bilo svrstano u evropsko kulturno nasleđe treba uložiti značajne akademsko-naučne napore kako bi učinili smislenim preobražaje prošlosti i razumevanje protoka vremena, zatim treba učiniti sve da se ljudi u vremenu sadašnjem putem metamorfoza prošlosti sjedine u nečem plemenitom. Biće to probni kamen naše spremnosti da budemo deo Evrope. Znam da će mnogi na ovu konstataciju povikati: ali mi smo već u Evropi! Ne sve dok su širom otvorena vrata onima koji se nasleđem bave bez konsultovanja struke, ne sve dok se ne razumemo da je baštinjenje proces kultivisanja nasleđa a ne puko imanje. Bez profesionalizma u odnosu prema ovoj oblasti rasprodaćemo naše nasleđe u bescenje!

Prethodnu deceniju provela sam promišljajući prostor znamenitog mesta Tršić sa ciljem njegovog redefinisanja imajući u vidu da je u periodu s kraja 20. i početka 21. veka to bio zapušten i bezidejni ambijent. Podeliću sa čitaocima kratak rezime učinjenog sa nadom da će nekima biti podsticaj za promišljanje i model za akciju sa namerom kultivisanja nasleđa.

Tršić je znamenito mesto koje svoju znamenitost duguje Vuku Karadžiću reformatoru srpskog jezika na način na koji svoju prepoznatljivost Jasna Poljana duguje Lavu Tolstoju ili Stratford na Ejvonu Šekspiru. Vuk Karadžić je izvršio reformu srpskog jezika tako što je od vernakularnog dijalekta stvorio književni jezika a započetu reformu pisma doveo do kraja. Vuk je sakupio ogromno narodno blago, običaje, usmena kazivanja, verovanja i to zapisao i objavio u nekoliko knjiga. Objavio je i prvu srpsku gramatiku i rečnik.

Zahvaljujući svom radu Vuk Karadžić je omogućio drugačije sagledavanje srpske kulture i promenio njene temelje. Milan Kašanin, ugledni teoretičar i kritičar, je iz tog razloga Vuka nazivao književnim državnikom (Kašanin, 2001, str.5), čovekom koji je postavio sasvim nove granice srpskoj kulturi, jeziku, književnosti i tako promenio njenu percepciju ne samo unutar Srbije već i u Evropi.

Književnost i jezici u mojoj percepciji Evrope čine upravo onu najsnažniju osnovu finog tkanja koje se zove šarenoliko kulturno nasleđe starog kontinenta. Ma koliko jezici bili barijera upravo oni nas navode i omogućuju trajni i kontinuirani dijalog između literatura, filozofija, pozorišnog i drugih stvaralaštva i tako kroz taj dijalog tvore identitet zajednice evropskih naroda. O tome nam je prvu lekciju održao upravo Vuk.

Veliki je mitski i simbolički potencijal utkan u ime i delo Vuka Karadžića. Taj veliki simbolički potencijal sveprisutan je u njegovom rodnom selu koje se na kulturnoj mapi Evrope nalazi od 1933.godine kada je otvorena spomen kuća ovom jezičkog reformatora i održan prvi Vukov sabor manifestacija posvećena jezičkom i umetničkom stvaralaštvu. Od tada Tršić postaje prostor u kojem su realno i imaginarno upisani u lokaciju. I na taj način oni obaveštavaju našu percepciju o tome šta se u prošlosti dešavalo ali ujedno otvaraju ogromno polje mogućeg. Tršić je prostor ispunjen mogućnošću koju su ispisali Vuk i njegovi saradnici, oponenti, njegovi prethodnici i brojni nastavljači i tumači njegovog dela u poslednjih 200 i više godina.

Imajući sve ovo u vidu početkom 2008. godine krenula sam sa realizacijom projekta redefinisanja znamenitog mesta. U nekoliko tačaka to je izgledalo ovako:

– Najpre je bilo neophodno devastirane objekte, uključujući i Vukovu spomen kuću, konzervirati što je i učinjeno tokom 2008.godine,

– Potom je, iste godine, od strane USDIA odobren projekat revitalizacije objekata na saborištu: otvorene su abadžijska radnja, liciderska radnja, Muzej Vukovih sabora (sa jasnim ciljem negovanja kulture sećanja kroz kritički prikaz istorijata najstarije kulturne manifestacije u Srbiji), radionica starih zanata, učionica Vuk i nauka. Ovi objekti u prethodnom periodu nisu imali nikakav sadržaj, a ovim projektom prostor je oživljen, posetiocima je ponuđena mogućnost da se upoznaju sa jednim delom našeg nasleđa i da u radu sa stručnjacima i sami učestvuju u stvaranju tradicije čiji su nosioci,

– 2010. otvorena je Kuća pisaca koja je do sada ugostila brojne autore iz: Španije, Velike Britanije, Grčke, Bugarske, Italije, Japana, Egipta, Australije, Nemačke, Republike Srpske, Hrvatske, Rusije, Izraela, Kanade… Realizacijom brojnih rezidencijalnih boravaka književnika, prevodilaca, umetnika Tršić živi svoj veliki potencijal. Tršić je svojom izuzetno lepom prirodom koja je protkana simbolima postao prostor koji je posetioce, prema njihovom vlastitom svedočenju, oslobodio. Rezidencijalni boravak umetnika, njihova mobilnost čini ovo znamenito mesto prostorom velikog dijaloga, mestom susretanja kultura, mesto otvorenih slobodnih razgovora. Upravo mobilnost umetnika i kulturnih radnika u najvećoj meri doprinosi razvijanju svesti i osnažuje osećanje zajedničkog evropskog kulturnog prostora,

– Otvaranjem Muzej jezika i pisma 2011. godine omogućeno je dodatno potenciranje značaja jezika u domenu nematerijalnog kulturnog nasleđa i proširena priča o važnosti dodira različitih kultura. U Muzeju jezika i pisma pokrenute su sledeće aktivnosti: književne radionica za osnovce i srednjoškolce „Dugo leto za kratke priče“, radionice zvuka „Vuk i ZVuk“, letnja praksa studenata etnologije i antroplogije, letnje škole jezika, kulturne istorije i prevođenja za studente kojima srpski nije maternji jezika. Oni su ostavili svoja umetnička dela, svoje prevode, svoje tekstove na različite teme i različitim povodima. Na taj način umnožili su semantičko polje naše „male kulture“. Pojam „mala kultura“ upotrebljavamo u smislu koji on ima kod profesora Norisa u njegovom delu „Balkanski mit“. Profesor Noris kaže da je svaka mala kultura svesna da se njeno semantičko polje stvara spolja i da je prostor za interakciju minimalan (Noris, 2002, str. 105). Naravno da je naša kultura iz ovog korpusa malih kultura i upravo iz tih razloga nametala se velika potreba da se maksimalno iskoristi jedno laskavo priznanje – UNESKO je Vuka Karadžića proglasilo građaninom sveta, čovekom koji je svojim delom pomerao granice vremena i prostora. Nošeni ovom idejom mi smo Tršić otvorili za interakciju, za intervencije spolja, za razmenu ideja, znanja, za prevođenje na svim nivoima koje je u Tršiću postalo sinonim za najviše oblike kreativnosti,

– Uporedo sa svim ovim radilo se na profilisanju manifestacije Vukov sabor koja je 2012. godine upisanana Listu zaštićenog nematerijalnog kulturnog nasleđa,

– Sve ovo dovelo je do toga da Muzej jezika i pisma bude kandidat za Evropski muzej godine 2015, a potom i da naša dostignuća u oblasti prevođenja i jezika kao prenosioca nematerijalnog kulturnog nasleđa prikažemo na godišnjoj konferenciji Britanske asocijacije slavističkih studija u Kembridžu 2016.godine.

Na ovom primeru promišljanja veoma bogatog simboličkog potencijala koji nosi delo Vuka St.Karadžića nadam se da sam pokazala da je moguće naše nasleđe, našu kulturu, naš identitet definisati kao otvoren model i da je moguće o svemu ovom misliti ne samo kroz ono „što jesmo“ već i kroz ono „što želimo da budemo“ na onaj način kako je Jirgen Habermas definisao identite kao „naš vlastiti projekat“.

Želela bih da tokom Evropske godine kulturnog nasleđa u Tršiću nastavimo ove brojne aktivnosti. Potvrda da su ova očekivanja realna leži i u podatku da je prošle godine otvoren Obrazovno-kulturni centar koji poseduje odlične uslove za rad i smeštaj polaznika radionica, seminara, naučnih skupova, škola. Jedino još da se nadamo da će istinski profesionalci dobiti priliku da u tom prostoru ispolje svoje znanje i potencijal.

Rekla bih da Evropsku godinu kulturnog nasleđa dočekujemo izloženi brojnim izazovima kako zbog nedostajućih dokumenata koji regulišu oblast nasleđa tako i zbog nedostatka novca, zbog sve veće nemotivisanosti stručnjaka, ali ipak sa verom da teška vremena mogu biti i razlog više za sveobuhvatne promene.

Bibliografija:
Milan Kašanin, Sudbine i ljudi, Srpsko kulturno društvo „Prosvjeta“, Zagreb 2001, str.5.
Dejvid Noris, Balkanski mit, pitanje identiteta i modernosti, Geopoetika, Beograd 2002, str.105.
 
 
Dajana Đedović, radnik u kulturi. Diplomirani filozof, magistar nauka u oblasti kulturne politike i medijacije na Balkanu. Autor projekta osnivanja Muzeja jezika i pisma i Kuće pisaca u Tršiću. Zagovornica ideje otvorenog dijaloga i u tom duhu negovanja kulture sećanja.


Blog

Irina Subotić: Srbija u Evropskoj godini kulturnog nasleđa

26/02/2018

Ove godine se u celoj Evropi obeležava Evropska godina kulturnog nasleđa. Razgovarali smo s Irinom Subotić, predsednicom organizacije Evropa Nostra Srbija i dugogodišnjom profesorkom i kustoskinjom Narodnog muzeja i Muzeja savremene umetnosti u Beogradu o tome šta je evropsko kulturno nasleđe i na koje načine treba razvijati svest o njemu.

Šta je za vas evropsko kulturno nasleđe?

To nisu samo Versaj i Ermitaž, Akropolj i Dečani… I mali trag, materijalne ili nematerijalne prirode, u zabačenom delu Evrope, može se smatrati delom evropskog kulturnog nasleđa. Ukoliko je vezan za neki značajan datum a ima i lokalnu tradiciju, ukoliko doprinosi boljem sagledavanju evropske i svetske istorije i kulture, ukoliko ima posebne karakteristike koje obogaćuju evropsku i svetsku civilizaciju, a pre svega ukoliko je oko njega sačuvano sećanje i izgrađena vrednost koja se brižljivo čuva i prenosi s generacije na generaciju. Ovo nije definicija evropskog kulturog nasleđa – već ono što smatram da bi trebalo uzimati u obzir kako bi veliko iskustvo i bogatstvo ličnosti, ideja, ostvarenja i događaja kroz čitavu istoriju Evrope bilo sačuvano i zaštićeno – posebno u vreme novih i brzih, globalnih promena.

Koji istorijski periodi i događaji iz srpske istorije i elementi kulturne baštine su vama značajni i zanimljivi sa stanovišta zajedničkog evropskog kulturnog prostora, zajedničke istorije?

Prethodni odgovor je već podrazumevao da smatram značajnim na evropskom nivou sve periode koji su ostavili određene karakteristične belege i u našoj istoriji: nijedan spomenik nije identičan, za svaki se vezuje neka osobenost – jedinstvena u Evropi i zanimljiva radi poređenja sa drugim podnebljima. To važi i za naše običaje, za naše kulturne predele, a svakako se odnosi i na najstarije, preistorijske pa zatim antičke lokalitete, kao i za srednjovekovno nasleđe nastajalo pod uticajem Vizantije, ali i u brojnim sustretima sa zapadno-evropskim kulturama. Šteta je što je veliki deo otomanskog nasleđa uništen i zanemaren, jer bi mogao da svedoči danas o viševekovnim uticajima ove kulture na našu. Modernizacijski tokovi od XVII i XVIII veka pa tokom XIX i XX, imaju takođe svoje osobenosti, jer se na našem tlu uvek spajao Istok sa Zapadom, a uticaji dolazili i sa Severa i sa Juga. Pri tome se danas pomno u svetu istražuju jugoslovenska socijalistička iskustva u oblasti arhitekture i memorijala. Tako Muzej moderne umetnosti u Njujorku tome posvećuje ove godine jednu veliku izložbu; na njoj radi briljantan mladi istoričar arhitekture dr Vladimir Kulić, diplomac beogradskog Arhitektonskog fakulteta.

Međutim, mi se lako, iz ideoloških, a sigurno i iz neznanja i lične koristi, odričemo i uništavamo tu baštinu – kad god možemo. Za to nisu kriva samo mnoga neprijateljska osvajanja i bombardovanja – već volja moći, vlasti i prizemnih interesa. Primeri za to samo u Beogradu su bezbrojni: u ulici Miloša Velikog rušenje jednog dela Generalštaba arh. Nikole Dobrovića i drugih zgrada iz perioda socijalističkog modernizma; šoping mol Rajićeva usred najlepšeg građanskog jezgra; planirano uništavanje Studentskog trga ispod kojeg su neistraženi ostaci rimskog logora; nagoveštena gondola koja će, kao i dizanje Beograda na vodi, izobličiti istorijsku vizuru tvrđave, ovekovečenu na mnogim crtežima i gravirama počev od srednjeg veka… Sem ovih istorijskih, arhitektonskih, urbanističkih, estetskih, stručnih razloga – mora se govoriti o mnogim drugim problemima koji se za ovo vezuju – socijalni, finansijski, ekološki… i ima još mnogo primera.

Na koje načine prema vašem mišljenju treba razvijati svest i osnaživati osećanje pripadnosti toj zajedničkoj istoriji i vrednostima?

Ništa bez vaspitanja, odgajanja od malih nogu: u porodici, obdaništima i školama. I to na duge staze! Ali ne rečima i strogim lekcijama, već dobrim primerima; ne rialiti emisijama na (gotovo) svim televizijskim kanalima ili primitivnim reklamama. O tome se već godinama govori ali niko nema ni volje ni snage da promeni naš vaspitni sistem. Mediji samo odmažu…

Da li biste istakli neki projekat savremenog stvaralaštva koji se bavi kulturnim nasleđem koji vam se posebno dopada?

Mnogo je umetnika koji su svoje stvaralaštvo sjajno povezali sa kulturom sećanja, kao da se radi o rekapitulaciji prošlosti i nekoj vrsti zebnje od neizvesne budućnosti… Mogla bih mnoge umetnike da pomenem. Istaći ću ovom prilikom samo izvanredne radove Marije Dragojlović: koristila je stare porodične fotografije, koje je majstorski uvećao Vladimir Popović, a ona im je svojim intervencijama udahnula novi život, sačuvala od zaborava i napravila fantastičnu sponu starog i novog, posebno u spoju sa sopstvenim crno-belim fotografijama Venecije – tog čudesnog grada koji joj je prirasao za srce i kojem je darovala svoje posebno osećajno viđenje kroz objektiv.

Da li biste istakli neki projekat u oblasti kulturnog nasleđa koji uspešno sarađuje sa drugim sektorima?

I u toj oblasti ima dosta zanimljivih i važnih projekata. Ističem našu malu ekipu Evrope Nostre Srbija i dr Višnju Kisić, generalnu sekretarku koja okuplja saradnike i redovno organizuje širom Srbije, pa i regiona, raznovrsne edukativne radionice vezane za svest o očuvanju baštine.

Pre dvadesetak godina, u ono teško vreme pred NATO bombardovanje, u okviru Grupe 484 pokrenut je zanimljiv projekat Saveta Evrope koji smo mogli i mi da primenimo, iako smo bili pod sankcijama. Pod nazivom Jedna škola – jedan spomenik radili smo sa školama u nekoliko gradova Srbije, podsticali profesore ili nastavnike iz istorije, srpskog jezika, likovnog obrazovanja ili filozofije – ko god je bio zainteresovan da sa đacima svoje škole „prisvoji“ neko obližnje mesto, uglavnom napušteno ili zapušteno, da istraži njegovo poreklo i nastoji da ga sačuva. Došlo do vrlo lepih rezultata jer su đaci zavoleli taj novi način obrazovanja, traganja po arhivama i medijima, u razgovorima sa starijim žiteljima ili specijalistima za posebne oblasti. Za pojedine objekte – stari zid, grobno mesto, kapelu, napušten magacin i sl., obezbedili su čišćenje i malu obnovu, pa onda sve to čuvali, pisali o tome. Tako je nekoliko nekad neuočljivih spomeničkih belega – razume se ne na nivou evropskog nasleđa! – pronašlo svoje mlade poklonike i na taj način, možda, obezbedilo i svoj dogoročniji život. Nažalost, ovaj projekat nije nastavljen, nije postao deo sistema obrazovanja po školama. Neke druge „vrednosti“ vladaju…

Na koji način, prema vašem mišljenju, domaće organizacije i sistem kulture u Srbiji treba da obeleže Evropsku godinu kulturnog nasleđa?

Opet se vraćam na dopunsko obrazovanje, na dobre primere koje treba slediti, a takvih primera je u Evropi mnogo. Mogu se držati zanimljiva, popularna predavanja o našim i o evropskim najznačajnijim spomenicima svih epoha, organizovati radionice za mlade i najmlađe i napraviti serija izložbi koje bi pokazale sisteme očuvanja baštine širom Evrope, najuspešnije rezultate u tojoblasti, kako se neguje tradicija u raznim oblastima nasleđa, kako se radi s publikom, posebnom sa mladima, kako se žitelji bore da očuvaju svoju okolinu na lokalnom nivou, kako učestvuju u donošenju odluka šta je za njih najvažnije… Tuđe odlične primere mogli bismo i mi da „usvojimo“, kako bi oni postali i naši.

Ali, za to nije dovoljno da postoji samo civilni sektor i dobra volja pojedinaca. Za to bi bilo potrebno da sistem kulture u našoj zemlji bude oslobođen mnogih nataloženih negativnih slojeva – od partijskih do uskih, često ličnih i lukrativnih interesa, od retrogradnih, konzervativnih kriterijuma i nedostatka znanja do sve naglašenijeg primitivizma, samozadovoljstva i samodovoljnosti. Našu pogledi bi trebalo kritički da budu upućeni ka sadašnjosti i kreativno ka budućnosti, a ne patetično ka simuliranoj, blistavoj prošlosti kojom nas obasipaju i zagušuju slobodan protok novih ideja.

Irina Subotić je potpredsednica i član Upravnog odbora panevropske organizacije Europa Nostra, i predsednica Evropa Nostra Srbije. Doktor je istorije umetnosti, predaje na master programima Interdisciplinarnih studija Univerziteta umetnosti u Beogradu. Bila je decenijama kustos Muzeja savremene umetnosti i Narodnog muzeja u Beogradu. Organizovala brojne izložbe avangardne i moderne umetnosti, učestvovala na mnogim kongresima i simpozijumima u zemlji i svetu i objavila više studija i monografija. Član više nacionalnih i međunarodnih stručnih i nevladinih organizacija: AICA, ICOM. Pored istorije savremene umetnosti posebna polja interesovanja, rada i istraživanja su joj muzeologija, muzejska edukacija i angažovanje civilnog sektora u zaštiti i promovisanju kulturnog nasleđa.


Archives